Јуче смо пробали најбоље маслине на свету.
Послужили су нам их као грицку уз пиће у ресторанчету са придруженим кампом на уласку у НП Сијера Невада, на путу који из Монаћила (ипак није Монахил) пење на магистралу за скијалиште.
Без обзира на то какве сте маслине пробали, тешко да сте ово могли да нађете негде осим у Шпанији, а да ли је ово специфично за регион или их има у целој земљи, тек треба сазнати.
Наиме, ради се о маслинама из туршије, са кришкама лимуна и ченовима белог лука.
Укус? Без трага горчине и опорости, без уљавости, само оно најфиније, блага есенција мириса маслине. Мекане; текстуре најсличније ананас дињи, само не толико сочне.
Морам да нађем где се то продаје и да поједем читаво буре. Морам!
Да направим овде дигресију, Шпанци, очајно говоре енглески. За немачки сам неколико пута питао, као за резервну варијанту (пре н.е. на мору су више баратали немачким, па рекох…), ту ни не разумеју о чему се ради. Чиста је срећа налетети на образованог угоститеља (или продавца), који набада довољно речи енглеског за пантомима-инглиш споразумевање, много је чешћи случај да налетите на мамлаза коме је потпуна мистерија шта хоће гост који је мало неправилно изговорио „сервеса“ (иначе, у Гранади говоре врло лошим наречјем шпанског, па ћете имати проблема и са речима које знате) а на помену „инглиш, плиза“ у бољем случају почиње да споро говори шпански. Као да су, чим се макне од мора, туристички изразито окренути својим гостима.
(Титула апсолутног шампиона ипак остаје у рукама конобара у туристичком ресторану у Бриансону – човек говори такав „енглески“ да га реч нисмо разумели ни ми, који од тог енглеског живимо, ни другар, који помало зна француски и има солидно знање радног енглеског.)
И још једна дигресија: у том планинском ресторанчету смо тражили точено пиво, једно мало и једно велико. Добили смо бокал пива у којем је сигурно било макар мало више него за мало+велико. Наши угоститељи, могу крвљу да потпишем, не би одолели да у то пиво не суну бар 10% воде. Ово је било ледено, добро и 100% некрштено. За и на
нашу срамоту.
Е сад, да пљунем на концепт тапаса, односно, мезенцета које се у тапас баровима добија уз поручену туру пића.
У Шпанији је клопа у продавницама БАШ јефтина, чак смем да кажем да је потрошачка корпа јефтинија него у Србији (ај'само да кажем да ПРАВО пуномасно УХТ млеко у тетрапаку кошта мало јаче од 60 динара а да 800 грама одличне саламе, без трага кромпира, соје и подрига на нитро-једињења, кошта ДВА ЕВРА) и нема разлога да се једе на улици.
Али, ту се јавља културолошки феномен: Шпанци су прилично лењи, парола ако није хитно, није ни битно, и изгледа да врло нерадо прибегавају сложеним кухињским захватима типа спремање јела од свежих намирница. Сходно томе, врло радо и често једу напољу – и, за наше појмове, врло касно: вечера ретко кад почиње пре 22:00. Њима, онда, то што уз пиће добију и клопицу фино дође.
Али, где смо ми, који на располагању имамо потпуно опремљену кухињу, у тој причи?
Ми смо глупи туристи. Можда би било много боље да им се обратимо на течном локалном шпанском, не знам... овако, смрдимо на странце (туристе) на километар и ту смо где смо.
Своди се на то да су нам, у два од два места на која смо свратили на пиво (при чему ни једно није било декларисано као тапас бар) у оба увалили и тањир хране. ОК, да се то није десило, не бих ни пробао оне маслине с почетка текста, а и на другом месту смо добили некакво динстано овчје месо, far cry од хлебића намазаних жељом у боље сутра, какви су ваљда обично тапаси, али брате мили, те две туре су у просеку коштале 3,5 евра по глави. А од чаше пива и пола тањира се не'ш најести. За разлику од оног што за те паре можеш да купиш у продавници – и не говорим о смећу за социјалне случајеве.
И нема опције да нећеш тапас, урачунато је у цену. Можеш да га не поједеш, али ћеш га платити. Насилна продаја 101%.
Тако да ћу, после овог искуства, кад ожедним у граду, свратити до првог кинеског драгстора (све основно што ти треба + гумени слаткиши и брегови алкохола) и за безобразних 50 центи више него у великој самопослузи узети литру пива у стаклу, коју је кинез цео дан хладио само за мене.
И у сласт га попити седећи на огради фонтане, насред трга, у сенци.
А тапасе има ко да једе. Увече се пред сваким СУР-ом који није завучен дубоко у стамбену четврт чека у реду к'о за шиш у нашем булевару хране. И вероватно ћеш пити и јести стојећи, сва места су увек заузета.
Ако ће тако се играмо, браћо Шпанци... поздравите вашу маму...
Нема коментара:
Постави коментар