30 мај 2018

Возачи, друмови и прописи

Најкраће растојање између најисточније и најзападније тачке нашег пута, ако је веровати Google земљи, мери мало мање од две и по хиљаде километара, види слику.


То је много асфалта само за тамо-вамо, около-наоколо да не помињемо. На том асфалту, испрофилисали смо просечног возача, или возаче, за сваку земљу.

Ај'мо редом, од куће ка далеком западу.

Србија:

Најкраћа етапа пута, практично све је аутопут (ако крећете одакле и ми).
Срешћете:

Камионџије; тенденција да крену у обилазак ругих спора возила разликом брзина од 5 км/ч слабо изражена услед тежње за избегавањем ближег контакта са следећом категоријом возача;
Кримосе и контроверзне бизнисмене; њемачка аута великих коњажа и кубикажа, дуга светла и гас до даске, бесомучно блицање, потпуна хистерија ако се не склониш из леве траке 2 км раније;
Бизнисмене; возе преко ограничења, али не бар двоструко, као претходне две категорије. Изразито их нервира што им се не склањаш с пута, али незадовољство изражавају на умереније начине, јер немају везу на високим положајима и нису сигурни у своју ватрену надмоћ, за разлику од кримоса.
Гастарбајтере; исто као кримоси, само стране табле. Иритантнији од истих јер итекако умеју да возе као маце кад су напољу.


Мученике који су морали на пут; у ауту старом 25 година, којег само боја држи у комаду. Сметњу на путу представљају једино кад их обилазе пренатрпани камиони маргинално бржи од њих.


Хрватска:

Најдужа од кратких етапа, језиво досадна, пут све време раван и прав. И знатно опегланији него у Србији. Оних првих 20 км у Србији после границе са Хрватском је срамота.


Углавном транзитни теретни саобраћај, хаос и гужве могуће тек у близини Загреба. Гастоси ређи него у Србији, гро их иде 'озго преко Мађарске. Дивљање по путу махом резервисано за стране табле и осетно је мањег обима него у Србији; камионџије почињу да се понашају више као у Европи. Све у свему, питомо и досадно. Много мање потпуних кршева на аутопуту.

Словенија:

Средње дуга кратка деоница; овде ће се набеђени тркачи типични за аутопутне правце (а богами и редовни возачи) наћи на мукама, кад аутопут крене да горедолира и леводеснира кроз планине. Аутомобили новији и добри, кршеви ретка појава. Камионџије возе по европски. Дивљаштво практично не постоји, али ће се ту и тамо наћи понеко ко ће вам упорним седењем у гепеку указати на то да би баааш ценио да се склоните. Динамично и занимљиво, коначно крај досади Панонског мора. (После планинских путева у Шпанији и Италији, и ово све је комично монотоно)

Италија:

О Италијанима као возачима постоји предрасуда да су баааш насилни у вожњи. Нетачно. Да, Италијани возе брзо, али не возе безобзирно. Енергични су, не агресивни. Прате ситуацију на путу, поштују друге возаче, праве добре и (несикуснима често) тесне процене. Ако их изнервирате неким маневром, гледаће да вас обиђу на непријатно близу, радо ће сецнути кривину вашом траком у свакој прилици. Камионџије необично питоме, углавном су закуцани за десну траку, у обилажења по правилу крећу само на путевима са три или четири траке. Ако по локалном путу возите спорије него што је ред, гришће волан зубима, али неће имати идеје да возе у гепеку. Блицање виђено једном или двапут у оба проласка Италије. Италијани, рекло би се, углавном имају темпомате, или веома добро одржавају процењену брзину. Вози се на жилет од ограничења; ко вози преко ограничења, ретко кад лети и сигурно тачно зна где су камере. Вожење на ивици прописа може да буде веома напорно и захтевно нпр. на југозападу, где аутопутеви кривудају по планинама а траке су тако узане да се претицања раде на ширину огледала. Могућа улетања са 130 на сат у петокилометарски  застој на уласку у град иза кривине.

Француска

Титулу дркаџија за воланом треба доделити французима. Као што сам раније писао, по регионалним путевима возе на трун од ограничења и не филозофирају, претичу кад и ако може и не инсистирају на рођењем стеченом праву првенства. Међутим, на аутопуту се претварају у напорне, безобзирне сподобе.
Оно што не раде: никад не блицају, практично никад не користе агресивне технике улажења у гепек. Пратиће те на безбедном растојању док се не склониш, ма кад то било, и тек онда ће проћи.
Оно што раде: потпуно игноришу постојање других возила кад се одлуче на маневар. Његово је да крене, твоје је да кочиш, бежиш из траке, излећеш са пута. Још горе, сасвим им је природно да возе на метар од браника до браника, не јер су агресивни, него јер су ту и ни најмање им не смета што си и ти и још пет њих ту.
Такође, много лошије одржавају брзину (или немају темпомате, или их очајно каче), склони су честим променама брзине кретања и склони су ти ћеш мене обилажењу из освете - врло често се обилажење неког ко је посустао завршава преузимањем чеоне позиције после минут-два, два минута вожње на 200 м иза, и поновним обилажењем јер је ментол поново из непознатих разлога успорио... и тако у круг.
Све у свему, врло често ћете се наћи у аутомобилском пелотону, где се тројица обилазе укупном делта ве од два на сат а двојица их игноришу, при чему сви држе просек 126 у кривини надесно. Добра ствар: правилним прекорачењем брзине можете се изборити за бег између два пелотона и који километар возити соло.
 
Општој невољи ваља додати и камионе који се у Француској понашају потпуно европски, тј. исто као у Немачкој и Аустрији. Оног трена кад му одговара, камионџија креће у обилажење. Врло често, то ће се свести на обилажење групе од 3-4 спорије шлеперчине (које нису нужно у возићу). У пракси, то значи ненормално кочење праћено са 3-4 километра камионског гмизања. Број кршева на путевима оштро расте; врло често ћете се у сласт закашљати, отровани издувним гасовима достојним најпропалијег српског пиљара. Еуро 6, како да не...

И, баш кад помислите да је вашим невољама крај, јер ево, савладали сте целу једну државу, возили сте на испарењима јер се нисте напунили у Италији а онда видели цене горива у Француској и завршили сте са бруталним пљачкањима на наплатним рампама.

Кад оно Кардељево Шпанија


У Шпанији постоје две категорије возача, при чему она свима позната, агресивни тркач (и покоји енергични дугопругаш), долази на изражајима само на аутопистама и ту и тамо на аутовиама, на деоницама без камера.
Друга, глобална, свуда присутна категорија, Просечни Шпански Возач...

...не зна чему служи папучица гаса
...нема ни трун иницијативе при вожњи
...вози као да ће живети хиљаду година а кренуо је да помери ауто два паркинг места напред
...у суштини се понаша као да му је потпуно свеједно (а вероватно и јесте) да ли ће стићи тамо где је кренуо данас или прексутра.

Дакле. Шпанци ће са бескрајним одсуством енергије можда једном кренути са зеленог семафора, који по правилу чекаш к'о озеб'о сунце (у таквим ситуацијама сам се забављао замишљајући Мађаре, који такође немају жуто пре зеленог, али се сви као један испаљују из места у првих осам стотинки од паљења зеленог).
Шпанцима треба празан правац од два километра (не претерујем) да би им пало на памет да обиђу неког ко вози 60 на путу на којем је ограничење 90.
Шпанац ће умрети од страха ако га при обилажењу брутално исечете тако да се убаците пред њега на манијакалних 20 метара.

Шпанац у ауту од 2000 кубика и 150 коња ће савршено хладнокрвно сат и по на магистрали возити 40-50 на сат иза издахнулог кампера јер у тих 100 километара нема оног празног правца од бар два километра (иако има обиље прилика за потпуно безбедно обилажење).

Шпанац ће на краћој узбрдици, на којој се коначно отворила трака за спора возила, у коју је шваба у изда'нулом камперу уредно скренуо, додати гас тачно толико да може да обиђе кампер до краја дупле траке. Осталих 50 Шпанаца ће наставити да хладнокрвно вози иза кампера.
Ово свеопште необилажење долази до болних размера кад се ради о бициклистима. За поштовање је пропис да се бициклиста обилази на метар и по растојања.

У теорији, ово значи да се не чешеш о бициклисту ако неко долази у сусрет, него да сачекаш те три секунде, и сасвим је на месту. И није никакав проблем обићи бициклисту на 1,5 м растојања; није баш да је широк к'о камион и нигде нисам видео да неки бициклиста кретенише и вози посред пута осим ако не цепа спуст кроз неку погану кривину.

У пракси, ово значи да се сусрет са 2-3 бициклисте на путу без километра празног правца по правилу претвара у вожење иза бициклиста док се дотични правац некако не појави. Ја, као бициклиста и чест сведок мајмунског понашања возача према бициклистима, максимално поштујем бициклисте и увек их обилазим у шииииироком луку – и ретко кад морам да чекам прилику за обилажење дуже од десетак секунди. Просечном Шпанцу се довољно безбедна прилика за обилажење бицикла дешава једном у десетак километара, а ако се ради о кривудавом планинском путу, никад. Из неког разлога, ово ми је било још иритантније као бициклисти, кад (за аутомобилске појмове) гмижем уз неки благ, прав успон а њих 15 ми седи на задњем точку и чека јављање светаца да ме обиђе. Оваква политика је добијала размере комедије апсурда при спуштањима низ Сијера Неваду, на путу са пет трака (три за доле), при којем ја возим ~50 низбрдо и врло успешно не прелазим средину десне траке, или возим средином десне траке (ако је охохо кривина) јер, брате, има две траке лево од мене.
И лик вози иза мене до пред крај спуста, јер се ту отвара онај правац од два километра.
Једино ми пада на памет да је за случај саобраћајне незгоде у којој учествују аутомобилиста и бициклиста овом из аутомобила гарантована дугогодишња робија.


Кахм, следећа ставка...
Шпанац ће у траку за укључење на ауто-пут ући са 40 на сат. До краја траке за укључење убрзаће до 60 на сат ако је тог дана жустар и бодар. Са тих 60 на сат ће ући у десну траку и наредна 3 километра равномерно убрзавати до 80. После тога ауто ваљда сам дода гас и развије брзину примерену аутопуту.
Шпанац ће у компликованој ситуацији, нпр. у раскршћу без јасне регулације, стајати и чекати да се ситуација разреши. По правилу на 40 цм од браника суседног возила.

Шпанац ће 3-5 минута чекати да уђе у кружни ток, док читава његова половина не буде празна.
Шпанац у кружном току ће најопуштеније чешати регистарске таблице оних који чекају на улаз у кружни ток јер му не пада на памет да мало смањи полупречник кривине, или, недајбоже, уђе у левљу траку.
Заправо, једино место у којем се просечни Шпанац претвара у разуздану аждају је кружни ток. Уз сав хаос кружног тока на Славији, ту се убацује, склања, кочи, гасира, пролази, комбинује... и нешто се дешава. Просечном Шпанцу у кружном току се потпуно јебе да ли ће ико други икад ући у кружни ток. Зато су на нарочито оптерећеним кружним токовима уведени семафори усред кружног тока... или лежећи полицајци.

Ако вас не дотуче очајан стил вожње који практикују Шпанци, ту је организација саобраћаја.

Скретање лево је често немогућа мисија. Веома често је потребно направити петљу „трипут десно“; стренџери попут нас, који немају мапу једносмерних улица у глави, ће и у том случају често да поп... провозају још један круг око града. У фенси комбинацијама се скреће лево тако што се пребаците у крајњу десну траку за скретање лево. Све док памтите да се за скретање лево у 90% случајева користи крајња десна трака (за ово лево укључење или за петљање околним улицама), добри сте у 70% случајева.
 
Семафори. Поред поменутих семафора у кружном току, има још два феноменална типа семафора:

а) Семафори на излазу из кружног тока; на њима сам најчешће слао садржај пртљажника кроз шоферку.

б) Семафори после скретања десно на раскрсници са светлосном сигнализацијом; дословно кренете десно са семафора и закуцавате кочницу једну и по дужину аута даље јер је, вероватно, наш просечни Шпанац превише имбецилан да пусти пешаке на њихово зелено, него га треба зауздати семафором. Ови ми и нису тако страшно падали, јер се свакако крећем споро. Ако је за утеху, увек има пешака. Није за утеху то што их има 4-5, али семафор држи довољно да прође пола батаљона пионира.

Кружни токови који, поред већ описаних замки, имају облик слова Ф (ћириличног, за оне који користе латиницу) и које нећете препознати као кружни ток док не буде касно, па ћете у сласт проћи право, уместо да одете тамо где сте хтели. Они се по правилу стављају на местима на којима је еквивалент полукружног могућ тек после десетак километара, да запамтите за други пут.

Хоризонтална саобраћајна сигнализација. Возите тако улицом, кад одједном схватате да сте се заблесили и улетели у једносмерни булевар, али, богу хвала, у том трену нико не јуриша право у вас 100 на сат. Панично радите полукружно преко 42 дупле пуне и док зевате да видите где је требало да скренете, схватате да возите у супротном смеру. ШКК? Па ништа, пре 5 година, улица је била једносмерна, онда су променили смер или је преквалификовали у двосмерну, али се нико није јебавао да обрише старе стрелице, јер, брате, знаш на коју страну иде улица, мајкуму, шта има везе што стрелице показују контра? До данас нисам сигуран да сам неке улице возио у правом смеру а у ретким случајевима сам свесно то радио, спреман да се вадим на комбинацију шта ја странац знам да стрелице не важе.

Е, да, ту је и генијална вертикална сигнализација, која се на рачвањима ставља само усред рачве, јер сви знају да се односи на десно...

Све у свему. Свашта лепо из Шпаније ће ми недостајати, али њихови возачи сигруно не.

29 мај 2018

Autopista

Кад смо ономад путовали у Кадиз, решисмо да, уместо аутопистом (није било бесплатне варијанте) идемо магистралом, ослањајући се на пријатно искуство при повратку из Кордове. О агонији тог путовања у неком од будућих постова; елем, у повратку смо се без трунке размишљања одлучили за аутописту. Па нек' кошта шта кошта. Сваку смо глупост пробали, укључујући и шунку од 180 евра кило (и о шункама ћу писати), па да видимо и шпански аутопут првог реда.

У теорији, не нуди ништа, односно, ограничење брзине је 130 уместо 120 и, као, одсуство камиона, који радије иду по аутовиама. Мда, а кад, као у овом случају, нема аутовие у близини?

Дакле, шта се дешава у пракси?

Аутописта на коју смо изашли била је крајње неимпресивна, две не-баш-најшире траке по смеру, смерови одвојени зеленим зидом, оградом од украсног грмља и жбунова; баца мало сенке, штити очи од ужареног неба, зеленим листовима и шареним цветовима одмара очи. Пријатна промена у односу на углавном стерилне аутовие.


Али није то оно због чега се плаћа излазак на аутописту.



За оне којима је референца на ово малкице бланко,

1. Ограничење брзине од 130 км/ч се односи на минималну дозвољену брзину,
2. Пут је пројектован да дозвољава дотичне брзине, за разлику од аутовиа, које су понекад трасиране тако да је и 90 превише,
3. НЕМА КАМЕРА, НЕМА ПОЛИЦИЈЕ,
4. Камионџије споразумно избегавају тесне аутописте.
 
Односно, плаћате за овај осећај...



Нешто слично као на нашим аутопутевима пре мерења пролазног времена, само без манијакалних гастоса и псеудокримоса који су ти предњом маском у гепеку а дугим светлима у потиљку.

По злу смо запамтили и улазак у Шпанију, бескрајно малтретирање около-наоколо бедним брзинама док се нисмо дочепали праве аутовие, тако да смо решили да се отворимо и за излазак из Шпаније. И - пут од Сал Ђироне до Француске нисмо ни осетили, ишло се широким путем са 3-4 траке, као у Француској.

Шта закључити? Ако популарна рута нема алтернативу у виду аутовие, идите на аутописту. За све остале случајеве, аутовие су довољне.

22 мај 2018

Наставак следи

Драги читаоци,
Последња недеља боравка у Шпанији проћи ће врло радно, тако да неће бити времена за писање блога :(

Оних неколико текстова који се у виду концепта мотају по ганглијама писаћемо од куће :)



До виђења у Србији,
ваше ландаре

17 мај 2018

И причи је крај...


Скоро.
Број дана до одласка (или повратка) постао је једноцифрен. Извући ћемо још један продужени викенд и настојаћемо да украдемо шта можемо од радне недеље. Видећемо на шта ће то да личи – крај нашег одличног дана обично значи долажење кући у полуживом стању, са 14 различитих врста прашине на обући и 6 премаза зноја на одећи, огреботине од трња пожељне али не и неопходне. То није баш најпаметније пред дуг и сам по себи напоран пут, па ћемо се, вероватно, концентрисати на нешто мирније.

Атмосфера одласка, је, међутим, много израженија због друге ствари. Кад оду гости, растура се читаво позориште. Наше младе домаћице завршавају факултет и свако одлази на своју страну; пола породице (старији део екипе) се већ растурио на четири стране, трбухом за крухом. Гранада, кажу нам, нуди мало прилика за запослење а плате су прилично ниске у односу на друге делове Шпаније. Кућа у којој су се свакако рентира, нема ничега што их овде укорењава.

Дакле, откад смо дошли, кућом влада та атмосфера краја детињства. Распродају се све непотребне ствари (гомила), потребне ствари се сортирају, слажу и пакују, ћућори се о финесама краткорочних планова после растура дружине – како су дани одмицали, тако је осећај још мало па готовог постајао јачи.

Данас сам отворио календар и схватио да је после викенда то то... док се спакујемо и окренемо око себе и скокнемо још да видимо... оде. 
Како је било? Да кажем, пролетело је брзо, као сан? Брзо свакако; сан сигурно није био – превише је ту било радних сати да би се назвало сном. Много је дана прошло у најбољој фриленсерској традицији: кафа, тастатура и 14 сати рада. 
 Колико времена је изгубљено улудо? Мало колико је било могуће. Ни Гранаду нисмо истражили до краја, мада је ово субјективно. Кажу нам домаћице да смо били на толико места за које оне нису ни знале... а мени стално нешто остаје неухватљиво, пропуштено, иако одавно не користим навигацију да се вратим кући а сва места туристички занимљива за видети већ посматрам онако, успут. Можда бих се осетио више као домаћи да нема тих кофера и ранчева, неуредно послаганих по ћошковима? Ко зна.

Како било. Данас сам отворио одговарајуће сајтове, резервисао смештај, дефинисао датум који је дуго, дуго лебдео у оној „мислићемо за који дан“ измаглици. На хоризонту се појавила капија коју треба проћи, а на лицу које је на другом крају собе пословало и правило се да не примећује шта радим су се појавиле сузе.
Није могла да их објасни. Жао што идемо, што је ипак готово? И да и не – муче и њу ове дилеме, и друге.

Покушао сам мало да ублажим ствар.  Јесте, иде се, као што смо увек и знали. Овом путовању, које спада у веће животне авантуре и завређује  да се о њему прича и прича, је дошао крај. Почело је идејом и завршиће се негде у успоменама,

А путовањима? Да ли је њима дошао крај? Зар нећемо, кад се поново довучемо кући и одморимо кости, да натенане, негде у неистраженим пространствима малог мозга, планирамо следећу авантуру и ткамо јој будућност од снова и успомена?

These are the continuing voyages, бич.
Замор материјала је чисто психолошка категорија.
















Сад идем; морам да се спакујем за сутрашње путовање.
Идемо даље од запада на запад.

А после тога?
После ћемо ваљда корисно провести још који дан.
Можда и довршим блог пре повратка у Србију?
А после? Видећемо.
Само да не пада киша без најаве.







16 мај 2018

Крвави снег

За викенд смо са дневног реда скинули једну од главних ставки боравка у Шпанији – пењање бициклима на Сијера Неваду. Завршили смо мисију на 2780 метара надморске (од могућих 3300) због снега, чиме смо направили укупан непрестан успон од 2130 метара, уз просечан нагиб од 6,5% (чиме смо оборили личне рекорде највеће висине освојене бициклом и успона изведеног у једном даху)





Ово није прича о успону; то је занимљиво „нашим“ лудацима на два точка. Слике које видите (са изузетком ове изнад) настале су дан касније, кад смо се вратили да „натенане прошетамо неприступачним делом, можда и до врха“.

Извучена поука из овог излета: Немојте се зај* са високогорством ако сте испумпани. Него, вратимо се на ведрије теме.

Присутан животињски свет на врху: птице, и то у већем броју. Нисмо сигурни има ли их 2 или 3 врсте, тек, нећете бити сами док се пентрате. Током скијања смо затекли једног птичца у арктичким условима под самим врхом, тако да су тренутни услови за пернате другаре рајски, што се може видети по енергији коју улажу у певање и свађање.



Ски сезона је готова; скијалиште је утихнуло и горе влада оно што би неко назвао заглушујућом тишином а ја коначно миром. Једини звук праве птице, ретки авиони у прелету и још ређи не-викенд планинари у проласку. Слика за викенд је знатно другачија, горе је читав вашар, користе се последњи дани снега за скијање и глупирање :) Главна зона скијалишта, пре истачкана људима, сад изгледа нема ни ноћног чувара.


Него, вратимо се наслову. Не односи се на сиже успона (па чак ни пешачења на испод резерве), него на боју снега, која се може приметити и из... низије. Најпре сам мислио да се ради о специфичном преламању светлости, али из близине смо утврдили да је нешто друго у питању.




Ради се о појави о којој смо већ писали; ово се деси кад калима пређе преко планине и на снег падне жута киша. Све је запрљано, осим самог врха и једног удаљенијег гребена; да ли је тамо пао нови снег, или облаци нису били толико високи, тек, врх је и даље блиставобео. На свему испод, бела боја указује на ожиљке направљене на снегу после калиме, било да се ради о чишћеним путевима, табаним ски-стазама или макар проласку скијаша и бордера ван стазе.


Све у свему, занимљив призор. Кад тамо горе зашкиљите од умора, једино што ће вас подсетити да бисте у пешчаној пустињи је ваздух, који се, онако разређен, од шале лако удише и издише. Кад се вратите доле, чиниће вам се да удишете, како рече Цанкар у Десетици, мед.
 

14 мај 2018

Кордова

Почнимо лекцијом из шпанског: овдашња раја је испустила слово „б“ из говора, и б и в су им в. Дакле, Кордова.
Остала ми је у сећању као најпријатнији и најзаокруженији град у којем смо били; чак и после викенда у Севиљи (у следећим епизодама…), која је по многим стварима за класу изнад, али коју географија и климатске промене већ сад у средини дана чине неподношљивом.
Опростићете ми што ће овај текст бити више у форми туристичког водича (у односу на раније текстове, где то, колико могу, избегавам); некако ми се тако слегло, дебелих недељу дана између посете и писања… (Између посете и објављивања, боље да ћутим)

 
Кордова је, ако сте већ обишли неки шпански град, мала. За један опуштен дан смо обишли сва „важна“ места пешице и нисмо пали на нос. Томе свакако доприноси чињеница да већ добро знамо како изгледају тесне шпанске уличице са терасицама које само што се не дотакну над главама пешака, па се мање времена проводи у загледању и дивљењу тој карактеристици шпанско-арапске архитектуре.
Мада, ако су због нечег те уличице важне, то је због обичаја локалаца да се такмиче у лепоти (унутрашњих) дворишта (а и закићености фасада цвећем уопште).



 Почело је с богатим Римљанима и њиховим домусима, од којих су занат украли Арапи. Кућа се прави као оквир око дворишта – тиме се обезбеђује да је двориште увек унутрашње, да је у њему увек хладовина, да не може нико да ти зева преко капије у двориште, и да све просторије имају леп поглед на ружин грм у сенци јасмина, поред којег прска дискретна фонтана…
 

Од Римљана, су, дакле, куће у старом делу града узеле обавезно унутрашње двориште. Од Арапа, неизбежну вртну „фонтаницу“, која тек колико да циркулише воду. А цвеће, не знам да ли од једних или других, али та унутрашња дворишта нису „оно право“ ако нису прекривена саксијама свих величина, у којима успева баштенско цвеће и биље свих боја и облика листова – наравно, што разноврсније, маштовитије и укусније сложено, то боље. А они најбољи са задовољством остављају отворена спољна врата (одмах и о овом) да би сви пролазници, укључујући и туристе, могли да ждракну и да се диве вредној руци домаћице, која се из дана у дан сатима заје* са свим тим цвећем да би изгледало тако феноменално.
 
Гледе врата; од Арапа је усвојена и изузетна потреба за приватношћу. Куће веома често имају двоја улазна врата: спољна, улична, праћена метром „ходника“ у којем нема ничег, и на чијем се крају налазе врата „за у кућу“. Имају ли такве затворске капије још неку намену осим да ти не виде у кућу кад улазиш или кад с неким завршаваш посао „на вратима“, не знам. Тек, ова унутрашња дворишта као друга врата врло често имају некакве решетке. Тек, можеш да гледаш, не можеш да уђеш. У сваком случају, вредно пажње; одмориш очи на лепом цвећу и уживаш у дебелој хладовини…

 Него, да се вратимо на почетак.
Кордову ћу запамтити по јутру. Наиме, стигли смо у њу у шпанско рано јутро, око осам, тако да смо до у-свету-чувене Меските, џамије-катедрале, стигли нешто после пола девет. Сврха оваквог ранорањења је, као и увек, лежала у откровењу који нам је послао Свети Томатије, заштитник парадајз-туриста. Наиме, ископали смо податак да је од пола девет до пола десет уфур у катедралу бесплатан. Кад се узме у обзир да је редовна цена 10 еврића по особи, били смо врррло вољни да у замену за рано буђење имамо џабе пут.


Тако се, дакле, око осам обресмо у јужном делу града, непун километар од градског језгра. Паркинг смо нашли од шале – такође вредно помена.

Предност доласка у Кордову „у цик зоре“ види се већ на римском мосту, који је свакако најсекси начин да се уђе у стари град. У то доба, 10 људи на мосту је гужва, док је 3-5 стандард. Можете да изгустирате и исликате мост до миле воље и из свих углова. Кад дан ојача и туристи нагрну, мост ће више личити на Газелу у подневном шпицу, биће вам мука само да га пређете, акамоли сликате и мерачите у тишини, реци, јурцању шарана и патака и погледу на микро парк природе, Сотос де Алболафиа, групицу ада потпуно препуштених реци и природи, на којима још стоје ко зна колико старе рушевине којекаквих млинова.








Дакле, прећи ћете мост и калдрмом ћете се успети ка Мезкити. Из приче знате да је велика, али то није тачно. Мезкита је огромна, физички је посао стићи томе с краја на крај, још онако зевајући у детаље рељефа по зидовима/зидинама.







 Улаз је у тај рани јутарњи час заиста бесплатан. Стражар на улазу ће затражити да вам вирне у ранац и мало ће махати детектором метала около, да отера уроке. Обзиром да је потпуно искулирао метални термос за кафу калибра 120 мм у мом ранцу, у којем се то јутро чистом игром случаја затекла литра кафе уместо кило и седамсто це четворке, не знам чему уопште обезбеђење и претресање. Поготово што је искулирао и ножекару у другом ранцу, са све детектором… Ваљда је на нашим умилним њушкама јасно писало да ће ту само да се срче кафа и сецка сланиница, док нам тероризам као појам изазива једино асоцијације на Кантер.
Него, Мезкита. Да, огромно, да, импресивно, због величине помало грешно у мени изазива промисли типа „станица јавног превоза са највише верских мотива по метру дужном“. Бескрајне колонаде се помало понављају а финесе у стиловима промичу неуком туристи; свакако је био за памћење тренутак где се врши претапање, не из једног стила у други, него функционално претапање из једне религије у другу. Да не бих овде ширио своје филозофско-религиозне ставове, можете ме уживо, буде ли прилике, питати, ако не знате, за три слепца и слона и Светог Саву и пустињака, можда уз трунку Магли Авалона. Причам за пиво.






 Од целе Меските, нама неукима беху најзанимљивије бочне капеле; нише, решеткама одељене од главне просторије (хм, може ли се за ово рећи брода?), за које нисам могао да јасно разлучим да ли су нарочито посвећене једном свецу, или једној породици (пунишића која се учипила на ктиторски фазон), или и једном и другом. Како било, у капелама има и завидан број породичних гробница, које датирају охохо уназад, а свакако најзанимљивији детаљ у овим, тематски сличним али изгледом разноврсним просторијицама, био је један сладак морбидан симпатичан стаклени ковчежић, у којем су готик-романтично, у врежама и латицама цвећа, надам се сушеног а не пластичног, биле распоређене кошчице, са све лобањом, некаквог главоње који је, по оном што разбирам из пет векова старог неолатинског, био господа од утицаја хиљадучетристоинеке.


Тих капела у Мезкити има 150, можда и која јаче – таман сам завршио круг по ободу и спремио се да нападнем средину, односно, оно што јесте катедрала, кад! Заокупише нас чувари к'о чобани овчице и у лаганом, али неумољивом темпу нас ишћераше у двориште.

Како то пише на сајту:
Од 8:30 до 9:30 бесплатан улаз;
Од 9:30 – 10:00 нико не може да уђе;
Од 10:00 улаз са картама.

Како треба прочитати:
У 9:30 све затечене избацују напоље и ако 'оћеш опет унутра, купи карту.

У пракси, ако сте у финансијској кризи, дођите у 8:30, јер за сат времена стварно може све да се обиђе.

Двориште Мезките је, иначе, прича за себе и могу рећи да је, ако се изузме гардероба, одсуство копитара и електронски уређаји (и јапански туристи, тад их дефинитивно није било), дух места и оно што се дешава у њему у длаку исти к'о и у оно време. Гласна, шарена руља која завршава послове, губидани, продаје и шацује свуда унаоколо.

 

Завршивши тако с Мескитом, без неког нарочитог плана смо прошврљали старим делом града, унутар тврђаве – поменута цветна унутрашња дворишта, јеврејска четврт (тј. још тешње улице и куће које преко улица задиру једна у другу) и неописива гужва и халабука у главним туристичким улицама.






Типична слика из центра. Споменици, тапаси, раја


Слици изнад ћу посветити мало више пажње. Туристички кочијаш кога видите забоденог у слепу улицу (за кола, он може да прође) не може да настави јер је испред њега паркиран тамић бутанера (лика који ваља плинске боце - сиротиња кува и греје воду на плин - при чему шпанци апсолутно не знају за фору са црним буретом или цревом на крову, несхватљиво за њихову климу) који је отрчао да неком од станара однесе боцу. Елем, коњ рикверц нема а бутанеро не може напред. У међувремену, из оба правца улице (која је несхватљиво двосмерна) долазе аутомобили и набијају се један другом у дупе.
Знајући шпанску иницијативу при решавању сложених проблема, вероватно и данас стоје тамо...

 




Све у свему, симпатично и не непријатно; пут нас је полупланирано нанео на Alcázar de los Reyes Cristianos, Двор хришћанских краљева. За њега су претили грозним гужвама на улазу, међутим, ту је било можда 10-ак људи. 4,5 евра по глави процењено је као прихватљив трошак за уфур, тако да смо ушли… и ту остали наредна четири сата.




Ово је, без сумње, хајлајт Кордове. Грађевине идими-дођими, после Алхамбре све је онаааако, али огромне вртове, који су скроз-наскроз рађени по арапском свуда-пусти-воду-цвеће-крошње-ал'-да-буде-прелепо, треба доживети и у њима детаљно измерачити. Ово је, некако, лакше извести и дође питкије од вртова Алхамбре; вртови Кродовског алказара јесу велики, али нису гаргантуанских размера; могу се обухватити погледом и не траје пола сата да се из једне тематске целине пређе у другу. Изузетно квалитетно уложени новци.

Римски саркофаг, 3. век, савршено очуван.














Од осталих занимљивости закачили смо и незаобилазан археолошки музеј (свуда су бесплатни за становнике европског континента). Шпански архео музеји прате шаблон праисторија-мегалити (да, има их у Шпанији)-Римљани-Готи-Арапи, с тим што сваки има оно што га истиче. Овде, свакако, импресивна колекција капитела (за понављаче, оно гиздаво на вр' античких стубова) на којима се види прелаз од грчких и римских фазона ка арапским, богата колекција Арапских монета (која ли будала измисли четвртаст новчић, повазда у џехенему шејтанима џепове крпио) и стаклена урна. Прилично фенси.
Вероватно вреди поменути и да су игром случаја ископали римски амфитеатар кад су правили музеј, тако да имају прилично занимљив подрум…

Новији део града (модерни центар) је допадљивог, бел-епок карактера и помало ме подсећа на романтичнију верзију Београда. 


Чак ми ни туристичке улице нису биле гадне; посебан шмек имале су најскрајнутији централни сокаци, узани и потпуно у сенци; сви до једног пуни ресторанчића, сва места до једног пуна локалаца на ручку. Стиче се утисак да у Шпанији само најцрња сиротиња руча у својој кући. 


Најјача младина страна икада
Вреди поменути и да смо погодили да дођемо на дан кад се у Кордови слави, хм, крстовдан? Код њих је то мало локалпатриотскије и слави се дан локалног протеривања кебаба  у време реконкисте. Елем, врло весела квазирелигијска прилика претоврена у забаву за грађанске масе, тако да је и иначе добар дух града био за још два бода веселији. Практично сам себи не верујем колико смо добро прошли за тај један дан. Да ли ићи у Кордобу? Одговор дајем у тексту о Севиљи; граду који ми је, некако ван сваке логике, у директној туристичкој конкуренцији са овим.