Најкраће растојање између најисточније и најзападније тачке нашег пута, ако је веровати Google земљи, мери мало мање од две и по хиљаде километара, види слику.
То је много асфалта само за тамо-вамо, около-наоколо да не помињемо. На том асфалту, испрофилисали смо просечног возача, или возаче, за сваку земљу.
Ај'мо редом, од куће ка далеком западу.
Србија:
Најкраћа етапа пута, практично све је аутопут (ако крећете одакле и ми).
Срешћете:
Камионџије; тенденција да крену у обилазак других спорих возила разликом брзина од 5 км/ч слабо изражена, услед тежње за избегавањем ближег контакта са следећом категоријом возача;
Кримосе и контроверзне бизнисмене; њемачка аута великих коњажа и кубикажа, дуга светла и гас до даске, бесомучно блицање, потпуна хистерија ако се не склониш из леве траке 2 км раније;
Бизнисмене; возе преко ограничења, али не бар двоструко, као претходне две категорије. Изразито их нервира што им се не склањаш с пута, али незадовољство изражавају на умереније начине, јер немају везу на високим положајима и нису сигурни у своју ватрену надмоћ, за разлику од кримоса.
Гастарбајтере; исто као кримоси, само стране табле. Иритантнији од истих јер итекако умеју да возе као маце кад су напољу.
Мученике који су морали на пут; у ауту старом 25 година, којег само боја држи у комаду. Сметњу на путу представљају једино кад их обилазе пренатрпани камиони маргинално бржи од њих.
Хрватска:
Најдужа од кратких етапа, језиво досадна, пут све време раван и прав. И знатно опегланији него у Србији. Оних првих 20 км у Србији после границе са Хрватском је срамота.
Углавном транзитни теретни саобраћај, хаос и гужве могуће тек у близини Загреба. Гастоси ређи него у Србији, гро их иде 'озго преко Мађарске. Дивљање по путу махом резервисано за стране табле и осетно је мањег обима него у Србији; камионџије почињу да се понашају више као у Европи. Све у свему, питомо и досадно. Много мање потпуних кршева на аутопуту.
Словенија:
Средње дуга кратка деоница; овде ће се набеђени тркачи типични за аутопутне правце (а богами и редовни возачи) наћи на мукама, кад аутопут крене да горедолира и леводеснира кроз планине. Аутомобили новији и добри, кршеви ретка појава. Камионџије возе по европски. Дивљаштво практично не постоји, али ће се ту и тамо наћи понеко ко ће вам упорним седењем у гепеку указати на то да би баааш ценио да се склоните. Динамично и занимљиво, коначно крај досади Панонског мора. (После планинских путева у Шпанији и Италији, и ово све је комично монотоно)
Италија:
О Италијанима као возачима постоји предрасуда да су баааш насилни у вожњи. Нетачно. Да, Италијани возе брзо, али не возе безобзирно. Енергични су, не агресивни. Прате ситуацију на путу, поштују друге возаче, праве добре и (несикуснима често) тесне процене. Ако их изнервирате неким маневром, гледаће да вас обиђу на непријатно близу, радо ће сецнути кривину вашом траком у свакој прилици. Камионџије необично питоме, углавном су закуцани за десну траку, у обилажења по правилу крећу само на путевима са три или четири траке. Ако по локалном путу возите спорије него што је ред, гришће волан зубима, али неће имати идеје да возе у гепеку. Блицање виђено једном или двапут у оба проласка Италије. Италијани, рекло би се, углавном имају темпомате, или веома добро одржавају процењену брзину. Вози се на жилет од ограничења; ко вози преко ограничења, ретко кад лети и сигурно тачно зна где су камере. Вожење на ивици прописа може да буде веома напорно и захтевно нпр. на југозападу, где аутопутеви кривудају по планинама а траке су тако узане да се претицања раде на ширину огледала. Могућа улетања са 130 на сат у петокилометарски застој на уласку у град иза кривине.
Француска
Титулу дркаџија за воланом треба доделити французима. Као што сам раније писао, по регионалним путевима возе на трун од ограничења и не филозофирају, претичу кад и ако може и не инсистирају на рођењем стеченом праву првенства. Међутим, на аутопуту се претварају у напорне, безобзирне сподобе.
Оно што не раде: никад не блицају, практично никад не користе агресивне технике улажења у гепек. Пратиће те на безбедном растојању док се не склониш, ма кад то било, и тек онда ће проћи.
Оно што раде: потпуно игноришу постојање других возила кад се одлуче на маневар. Његово је да крене, твоје је да кочиш, бежиш из траке, излећеш са пута. Још горе, сасвим им је природно да возе на метар од браника до браника, не јер су агресивни, него јер су ту и ни најмање им не смета што си и ти и још пет њих ту.
Такође, много лошије одржавају брзину (или немају темпомате, или их очајно каче), склони су честим променама брзине кретања и склони су ти ћеш мене обилажењу из освете - врло често се обилажење неког ко је посустао завршава преузимањем чеоне позиције после минут-два, два минута вожње на 200 м иза, и поновним обилажењем јер је ментол поново из непознатих разлога успорио... и тако у круг.
Све у свему, врло често ћете се наћи у аутомобилском пелотону, где се тројица обилазе укупном делта ве од два на сат а двојица их игноришу, при чему сви држе просек 126 у кривини надесно. Добра ствар: правилним прекорачењем брзине можете се изборити за бег између два пелотона и који километар возити соло.
Општој невољи ваља додати и камионе који се у Француској понашају потпуно европски, тј. исто као у Немачкој и Аустрији. Оног трена кад му одговара, камионџија креће у обилажење. Врло често, то ће се свести на обилажење групе од 3-4 спорије шлеперчине (које нису нужно у возићу). У пракси, то значи ненормално кочење праћено са 3-4 километра камионског гмизања. Број кршева на путевима оштро расте; врло често ћете се у сласт закашљати, отровани издувним гасовима достојним најпропалијег српског пиљара. Еуро 6, како да не...
И, баш кад помислите да је вашим невољама крај, јер ево, савладали сте целу једну државу, возили сте на испарењима јер се нисте напунили у Италији а онда видели цене горива у Француској и завршили сте са бруталним пљачкањима на наплатним рампама.
Кад оноКардељево Шпанија
У Шпанији постоје две категорије возача, при чему она свима позната, агресивни тркач (и покоји енергични дугопругаш), долази на изражајима само на аутопистама и ту и тамо на аутовиама, на деоницама без камера.
Друга, глобална, свуда присутна категорија, Просечни Шпански Возач...
...не зна чему служи папучица гаса
...нема ни трун иницијативе при вожњи
...вози као да ће живети хиљаду година а кренуо је да помери ауто два паркинг места напред
...у суштини се понаша као да му је потпуно свеједно (а вероватно и јесте) да ли ће стићи тамо где је кренуо данас или прексутра.
Дакле. Шпанци ће са бескрајним одсуством енергије можда једном кренути са зеленог семафора, који по правилу чекаш к'о озеб'о сунце (у таквим ситуацијама сам се забављао замишљајући Мађаре, који такође немају жуто пре зеленог, али се сви као један испаљују из места у првих осам стотинки од паљења зеленог).
Шпанцима треба празан правац од два километра (не претерујем) да би им пало на памет да обиђу неког ко вози 60 на путу на којем је ограничење 90.
Шпанац ће умрети од страха ако га при обилажењу брутално исечете тако да се убаците пред њега на манијакалних 20 метара.
Шпанац у ауту од 2000 кубика и 150 коња ће савршено хладнокрвно сат и по на магистрали возити 40-50 на сат иза издахнулог кампера јер у тих 100 километара нема оног празног правца од бар два километра (иако има обиље прилика за потпуно безбедно обилажење).
Шпанац ће на краћој узбрдици, на којој се коначно отворила трака за спора возила, у коју је шваба у изда'нулом камперу уредно скренуо, додати гас тачно толико да може да обиђе кампер до краја дупле траке. Осталих 50 Шпанаца ће наставити да хладнокрвно вози иза кампера.
Ово свеопште необилажење долази до болних размера кад се ради о бициклистима. За поштовање је пропис да се бициклиста обилази на метар и по растојања.
У теорији, ово значи да се не чешеш о бициклисту ако неко долази у сусрет, него да сачекаш те три секунде, и сасвим је на месту. И није никакав проблем обићи бициклисту на 1,5 м растојања; није баш да је широк к'о камион и нигде нисам видео да неки бициклиста кретенише и вози посред пута осим ако не цепа спуст кроз неку погану кривину.
У пракси, ово значи да се сусрет са 2-3 бициклисте на путу без километра празног правца по правилу претвара у вожење иза бициклиста док се дотични правац некако не појави. Ја, као бициклиста и чест сведок мајмунског понашања возача према бициклистима, максимално поштујем бициклисте и увек их обилазим у шииииироком луку – и ретко кад морам да чекам прилику за обилажење дуже од десетак секунди. Просечном Шпанцу се довољно безбедна прилика за обилажење бицикла дешава једном у десетак километара, а ако се ради о кривудавом планинском путу, никад. Из неког разлога, ово ми је било још иритантније као бициклисти, кад (за аутомобилске појмове) гмижем уз неки благ, прав успон а њих 15 ми седи на задњем точку и чека јављање светаца да ме обиђе. Оваква политика је добијала размере комедије апсурда при спуштањима низ Сијера Неваду, на путу са пет трака (три за доле), при којем ја возим ~50 низбрдо и врло успешно не прелазим средину десне траке, или возим средином десне траке (ако је охохо кривина) јер, брате, има две траке лево од мене.
И лик вози иза мене до пред крај спуста, јер се ту отвара онај правац од два километра.
Једино ми пада на памет да је за случај саобраћајне незгоде у којој учествују аутомобилиста и бициклиста овом из аутомобила гарантована дугогодишња робија.
Кахм, следећа ставка...
Шпанац ће у траку за укључење на ауто-пут ући са 40 на сат. До краја траке за укључење убрзаће до 60 на сат ако је тог дана жустар и бодар. Са тих 60 на сат ће ући у десну траку и наредна 3 километра равномерно убрзавати до 80. После тога ауто ваљда сам дода гас и развије брзину примерену аутопуту.
Шпанац ће у компликованој ситуацији, нпр. у раскршћу без јасне регулације, стајати и чекати да се ситуација разреши. По правилу на 40 цм од браника суседног возила.
Шпанац ће 3-5 минута чекати да уђе у кружни ток, док читава његова половина не буде празна.
Шпанац у кружном току ће најопуштеније чешати регистарске таблице оних који чекају на улаз у кружни ток јер му не пада на памет да мало смањи полупречник кривине, или, недајбоже, уђе у левљу траку.
Заправо, једино место у којем се просечни Шпанац претвара у разуздану аждају је кружни ток. Уз сав хаос кружног тока на Славији, ту се убацује, склања, кочи, гасира, пролази, комбинује... и нешто се дешава. Просечном Шпанцу у кружном току се потпуно јебе да ли ће ико други икад ући у кружни ток. Зато су на нарочито оптерећеним кружним токовима уведени семафори усред кружног тока... или лежећи полицајци.
Ако вас не дотуче очајан стил вожње који практикују Шпанци, ту је организација саобраћаја.
Скретање лево је често немогућа мисија. Веома често је потребно направити петљу „трипут десно“; стренџери попут нас, који немају мапу једносмерних улица у глави, ће и у том случају често дапоп... провозају још један круг око града. У фенси комбинацијама се скреће лево тако што се пребаците у крајњу десну траку за скретање лево. Све док памтите да се за скретање лево у 90% случајева користи крајња десна трака (за ово лево укључење или за петљање околним улицама), добри сте у 70% случајева.
Семафори. Поред поменутих семафора у кружном току, има још два феноменална типа семафора:
а) Семафори на излазу из кружног тока; на њима сам најчешће слао садржај пртљажника кроз шоферку.
б) Семафори после скретања десно на раскрсници са светлосном сигнализацијом; дословно кренете десно са семафора и закуцавате кочницу једну и по дужину аута даље јер је, вероватно, наш просечни Шпанац превише имбецилан да пусти пешаке на њихово зелено, него га треба зауздати семафором. Ови ми и нису тако страшно падали, јер се свакако крећем споро. Ако је за утеху, увек има пешака. Није за утеху то што их има 4-5, али семафор држи довољно да прође пола батаљона пионира.
Кружни токови који, поред већ описаних замки, имају облик слова Ф (ћириличног, за оне који користе латиницу) и које нећете препознати као кружни ток док не буде касно, па ћете у сласт проћи право, уместо да одете тамо где сте хтели. Они се по правилу стављају на местима на којима је еквивалент полукружног могућ тек после десетак километара, да запамтите за други пут.
Хоризонтална саобраћајна сигнализација. Возите тако улицом, кад одједном схватате да сте се заблесили и улетели у једносмерни булевар, али, богу хвала, у том трену нико не јуриша право у вас 100 на сат. Панично радите полукружно преко 42 дупле пуне и док зевате да видите где је требало да скренете, схватате да возите у супротном смеру. ШКК? Па ништа, пре 5 година, улица је била једносмерна, онда су променили смер или је преквалификовали у двосмерну, али се нико није јебавао да обрише старе стрелице, јер, брате, знаш на коју страну иде улица, мајкуму, шта има везе што стрелице показују контра? До данас нисам сигуран да сам неке улице возио у правом смеру а у ретким случајевима сам свесно то радио, спреман да се вадим на комбинацију шта ја странац знам да стрелице не важе.
Е, да, ту је и генијална вертикална сигнализација, која се на рачвањима ставља само усред рачве, јер сви знају да се односи на десно...
Све у свему. Свашта лепо из Шпаније ће ми недостајати, али њихови возачи сигруно не.
То је много асфалта само за тамо-вамо, около-наоколо да не помињемо. На том асфалту, испрофилисали смо просечног возача, или возаче, за сваку земљу.
Ај'мо редом, од куће ка далеком западу.
Србија:
Најкраћа етапа пута, практично све је аутопут (ако крећете одакле и ми).
Срешћете:
Камионџије; тенденција да крену у обилазак других спорих возила разликом брзина од 5 км/ч слабо изражена, услед тежње за избегавањем ближег контакта са следећом категоријом возача;
Кримосе и контроверзне бизнисмене; њемачка аута великих коњажа и кубикажа, дуга светла и гас до даске, бесомучно блицање, потпуна хистерија ако се не склониш из леве траке 2 км раније;
Бизнисмене; возе преко ограничења, али не бар двоструко, као претходне две категорије. Изразито их нервира што им се не склањаш с пута, али незадовољство изражавају на умереније начине, јер немају везу на високим положајима и нису сигурни у своју ватрену надмоћ, за разлику од кримоса.
Гастарбајтере; исто као кримоси, само стране табле. Иритантнији од истих јер итекако умеју да возе као маце кад су напољу.
Мученике који су морали на пут; у ауту старом 25 година, којег само боја држи у комаду. Сметњу на путу представљају једино кад их обилазе пренатрпани камиони маргинално бржи од њих.
Хрватска:
Најдужа од кратких етапа, језиво досадна, пут све време раван и прав. И знатно опегланији него у Србији. Оних првих 20 км у Србији после границе са Хрватском је срамота.
Углавном транзитни теретни саобраћај, хаос и гужве могуће тек у близини Загреба. Гастоси ређи него у Србији, гро их иде 'озго преко Мађарске. Дивљање по путу махом резервисано за стране табле и осетно је мањег обима него у Србији; камионџије почињу да се понашају више као у Европи. Све у свему, питомо и досадно. Много мање потпуних кршева на аутопуту.
Словенија:
Средње дуга кратка деоница; овде ће се набеђени тркачи типични за аутопутне правце (а богами и редовни возачи) наћи на мукама, кад аутопут крене да горедолира и леводеснира кроз планине. Аутомобили новији и добри, кршеви ретка појава. Камионџије возе по европски. Дивљаштво практично не постоји, али ће се ту и тамо наћи понеко ко ће вам упорним седењем у гепеку указати на то да би баааш ценио да се склоните. Динамично и занимљиво, коначно крај досади Панонског мора. (После планинских путева у Шпанији и Италији, и ово све је комично монотоно)
Италија:
О Италијанима као возачима постоји предрасуда да су баааш насилни у вожњи. Нетачно. Да, Италијани возе брзо, али не возе безобзирно. Енергични су, не агресивни. Прате ситуацију на путу, поштују друге возаче, праве добре и (несикуснима често) тесне процене. Ако их изнервирате неким маневром, гледаће да вас обиђу на непријатно близу, радо ће сецнути кривину вашом траком у свакој прилици. Камионџије необично питоме, углавном су закуцани за десну траку, у обилажења по правилу крећу само на путевима са три или четири траке. Ако по локалном путу возите спорије него што је ред, гришће волан зубима, али неће имати идеје да возе у гепеку. Блицање виђено једном или двапут у оба проласка Италије. Италијани, рекло би се, углавном имају темпомате, или веома добро одржавају процењену брзину. Вози се на жилет од ограничења; ко вози преко ограничења, ретко кад лети и сигурно тачно зна где су камере. Вожење на ивици прописа може да буде веома напорно и захтевно нпр. на југозападу, где аутопутеви кривудају по планинама а траке су тако узане да се претицања раде на ширину огледала. Могућа улетања са 130 на сат у петокилометарски застој на уласку у град иза кривине.
Француска
Титулу дркаџија за воланом треба доделити французима. Као што сам раније писао, по регионалним путевима возе на трун од ограничења и не филозофирају, претичу кад и ако може и не инсистирају на рођењем стеченом праву првенства. Међутим, на аутопуту се претварају у напорне, безобзирне сподобе.
Оно што не раде: никад не блицају, практично никад не користе агресивне технике улажења у гепек. Пратиће те на безбедном растојању док се не склониш, ма кад то било, и тек онда ће проћи.
Оно што раде: потпуно игноришу постојање других возила кад се одлуче на маневар. Његово је да крене, твоје је да кочиш, бежиш из траке, излећеш са пута. Још горе, сасвим им је природно да возе на метар од браника до браника, не јер су агресивни, него јер су ту и ни најмање им не смета што си и ти и још пет њих ту.
Такође, много лошије одржавају брзину (или немају темпомате, или их очајно каче), склони су честим променама брзине кретања и склони су ти ћеш мене обилажењу из освете - врло често се обилажење неког ко је посустао завршава преузимањем чеоне позиције после минут-два, два минута вожње на 200 м иза, и поновним обилажењем јер је ментол поново из непознатих разлога успорио... и тако у круг.
Све у свему, врло често ћете се наћи у аутомобилском пелотону, где се тројица обилазе укупном делта ве од два на сат а двојица их игноришу, при чему сви држе просек 126 у кривини надесно. Добра ствар: правилним прекорачењем брзине можете се изборити за бег између два пелотона и који километар возити соло.
Општој невољи ваља додати и камионе који се у Француској понашају потпуно европски, тј. исто као у Немачкој и Аустрији. Оног трена кад му одговара, камионџија креће у обилажење. Врло често, то ће се свести на обилажење групе од 3-4 спорије шлеперчине (које нису нужно у возићу). У пракси, то значи ненормално кочење праћено са 3-4 километра камионског гмизања. Број кршева на путевима оштро расте; врло често ћете се у сласт закашљати, отровани издувним гасовима достојним најпропалијег српског пиљара. Еуро 6, како да не...
И, баш кад помислите да је вашим невољама крај, јер ево, савладали сте целу једну државу, возили сте на испарењима јер се нисте напунили у Италији а онда видели цене горива у Француској и завршили сте са бруталним пљачкањима на наплатним рампама.
Кад оно
У Шпанији постоје две категорије возача, при чему она свима позната, агресивни тркач (и покоји енергични дугопругаш), долази на изражајима само на аутопистама и ту и тамо на аутовиама, на деоницама без камера.
Друга, глобална, свуда присутна категорија, Просечни Шпански Возач...
...не зна чему служи папучица гаса
...нема ни трун иницијативе при вожњи
...вози као да ће живети хиљаду година а кренуо је да помери ауто два паркинг места напред
...у суштини се понаша као да му је потпуно свеједно (а вероватно и јесте) да ли ће стићи тамо где је кренуо данас или прексутра.
Дакле. Шпанци ће са бескрајним одсуством енергије можда једном кренути са зеленог семафора, који по правилу чекаш к'о озеб'о сунце (у таквим ситуацијама сам се забављао замишљајући Мађаре, који такође немају жуто пре зеленог, али се сви као један испаљују из места у првих осам стотинки од паљења зеленог).
Шпанцима треба празан правац од два километра (не претерујем) да би им пало на памет да обиђу неког ко вози 60 на путу на којем је ограничење 90.
Шпанац ће умрети од страха ако га при обилажењу брутално исечете тако да се убаците пред њега на манијакалних 20 метара.
Шпанац у ауту од 2000 кубика и 150 коња ће савршено хладнокрвно сат и по на магистрали возити 40-50 на сат иза издахнулог кампера јер у тих 100 километара нема оног празног правца од бар два километра (иако има обиље прилика за потпуно безбедно обилажење).
Шпанац ће на краћој узбрдици, на којој се коначно отворила трака за спора возила, у коју је шваба у изда'нулом камперу уредно скренуо, додати гас тачно толико да може да обиђе кампер до краја дупле траке. Осталих 50 Шпанаца ће наставити да хладнокрвно вози иза кампера.
Ово свеопште необилажење долази до болних размера кад се ради о бициклистима. За поштовање је пропис да се бициклиста обилази на метар и по растојања.
У теорији, ово значи да се не чешеш о бициклисту ако неко долази у сусрет, него да сачекаш те три секунде, и сасвим је на месту. И није никакав проблем обићи бициклисту на 1,5 м растојања; није баш да је широк к'о камион и нигде нисам видео да неки бициклиста кретенише и вози посред пута осим ако не цепа спуст кроз неку погану кривину.
У пракси, ово значи да се сусрет са 2-3 бициклисте на путу без километра празног правца по правилу претвара у вожење иза бициклиста док се дотични правац некако не појави. Ја, као бициклиста и чест сведок мајмунског понашања возача према бициклистима, максимално поштујем бициклисте и увек их обилазим у шииииироком луку – и ретко кад морам да чекам прилику за обилажење дуже од десетак секунди. Просечном Шпанцу се довољно безбедна прилика за обилажење бицикла дешава једном у десетак километара, а ако се ради о кривудавом планинском путу, никад. Из неког разлога, ово ми је било још иритантније као бициклисти, кад (за аутомобилске појмове) гмижем уз неки благ, прав успон а њих 15 ми седи на задњем точку и чека јављање светаца да ме обиђе. Оваква политика је добијала размере комедије апсурда при спуштањима низ Сијера Неваду, на путу са пет трака (три за доле), при којем ја возим ~50 низбрдо и врло успешно не прелазим средину десне траке, или возим средином десне траке (ако је охохо кривина) јер, брате, има две траке лево од мене.
И лик вози иза мене до пред крај спуста, јер се ту отвара онај правац од два километра.
Једино ми пада на памет да је за случај саобраћајне незгоде у којој учествују аутомобилиста и бициклиста овом из аутомобила гарантована дугогодишња робија.
Кахм, следећа ставка...
Шпанац ће у траку за укључење на ауто-пут ући са 40 на сат. До краја траке за укључење убрзаће до 60 на сат ако је тог дана жустар и бодар. Са тих 60 на сат ће ући у десну траку и наредна 3 километра равномерно убрзавати до 80. После тога ауто ваљда сам дода гас и развије брзину примерену аутопуту.
Шпанац ће у компликованој ситуацији, нпр. у раскршћу без јасне регулације, стајати и чекати да се ситуација разреши. По правилу на 40 цм од браника суседног возила.
Шпанац ће 3-5 минута чекати да уђе у кружни ток, док читава његова половина не буде празна.
Шпанац у кружном току ће најопуштеније чешати регистарске таблице оних који чекају на улаз у кружни ток јер му не пада на памет да мало смањи полупречник кривине, или, недајбоже, уђе у левљу траку.
Заправо, једино место у којем се просечни Шпанац претвара у разуздану аждају је кружни ток. Уз сав хаос кружног тока на Славији, ту се убацује, склања, кочи, гасира, пролази, комбинује... и нешто се дешава. Просечном Шпанцу у кружном току се потпуно јебе да ли ће ико други икад ући у кружни ток. Зато су на нарочито оптерећеним кружним токовима уведени семафори усред кружног тока... или лежећи полицајци.
Ако вас не дотуче очајан стил вожње који практикују Шпанци, ту је организација саобраћаја.
Скретање лево је често немогућа мисија. Веома често је потребно направити петљу „трипут десно“; стренџери попут нас, који немају мапу једносмерних улица у глави, ће и у том случају често да
Семафори. Поред поменутих семафора у кружном току, има још два феноменална типа семафора:
а) Семафори на излазу из кружног тока; на њима сам најчешће слао садржај пртљажника кроз шоферку.
б) Семафори после скретања десно на раскрсници са светлосном сигнализацијом; дословно кренете десно са семафора и закуцавате кочницу једну и по дужину аута даље јер је, вероватно, наш просечни Шпанац превише имбецилан да пусти пешаке на њихово зелено, него га треба зауздати семафором. Ови ми и нису тако страшно падали, јер се свакако крећем споро. Ако је за утеху, увек има пешака. Није за утеху то што их има 4-5, али семафор држи довољно да прође пола батаљона пионира.
Кружни токови који, поред већ описаних замки, имају облик слова Ф (ћириличног, за оне који користе латиницу) и које нећете препознати као кружни ток док не буде касно, па ћете у сласт проћи право, уместо да одете тамо где сте хтели. Они се по правилу стављају на местима на којима је еквивалент полукружног могућ тек после десетак километара, да запамтите за други пут.
Хоризонтална саобраћајна сигнализација. Возите тако улицом, кад одједном схватате да сте се заблесили и улетели у једносмерни булевар, али, богу хвала, у том трену нико не јуриша право у вас 100 на сат. Панично радите полукружно преко 42 дупле пуне и док зевате да видите где је требало да скренете, схватате да возите у супротном смеру. ШКК? Па ништа, пре 5 година, улица је била једносмерна, онда су променили смер или је преквалификовали у двосмерну, али се нико није јебавао да обрише старе стрелице, јер, брате, знаш на коју страну иде улица, мајкуму, шта има везе што стрелице показују контра? До данас нисам сигуран да сам неке улице возио у правом смеру а у ретким случајевима сам свесно то радио, спреман да се вадим на комбинацију шта ја странац знам да стрелице не важе.
Е, да, ту је и генијална вертикална сигнализација, која се на рачвањима ставља само усред рачве, јер сви знају да се односи на десно...
Све у свему. Свашта лепо из Шпаније ће ми недостајати, али њихови возачи сигруно не.
Нема коментара:
Постави коментар