27 фебруар 2018

ИДЕМО!

27. фебруар 2018.

Финансијска средства за пут – обезбеђена

Успутни смештај – обезбеђен

Ски аранжман – обезбеђен
(физичка способност – обезбеђена)

Смештај у Шпанији – обезбеђен

Провера аута пред дуг пут – одрађена

Од почетка путовања дели нас још само...  17 дана.

Идемо :)

To Live and Die in Granada

На блогу ових дана није било активности јер нема о чему да се пише.
Укратко, налажење смештаја за краћи боравак је гадан посао и испоставља се да је незахвалан и уз присуство агента на терену.


Да цитирам искуство које је Клуб путника имао кад су тражили кућу у Гранади:

Potraga je trajala ukupno četiri dana, tokom kojih smo pozvali najmanje stotinu brojeva telefona i pogledali desetak stanova. Prvo nam je pomagala Karolina iz Poljske, zatim Laura iz Španije. Naučili smo da su stanodavci mnogo prijemčiviji i raspoloženiji kada čuju domaći akcenat – informacija koja će biti korisna narednih godina.
Kao i u Istanbulu, potraga je u početku delovala beznadežno. Prvih pedeset poziva završilo se kratkim i jasnim 'ne'. Niko neće da izda na dva meseca. Nekoliko puta su rekli 'da', pa su se predomislili. Neki stanovi imaju previše nameštaja, neki su suviše mali, a neki su jednostavno previše lepo sređeni za naše potrebe...“

Дакле, ових смо дана вредно кљуцкали по сајтовима, фејсбуцима, листама... на којима домаћи траже / нуде станове домаћима. Шта смо научили?

0. Испод 300 евра без режија не вреди тражити (није да смо се ни надали много, али...)

1. Најчешће се нуде траљаво (студентски) опремљене собе - имаш кревет и ормар а остало су заједничке просторије. Није за неког ко ће у тој соби да проводи радно време. Такође, цене за такве собе нису баш разумне (додај још мало па узми цео стан, побогу) и врло често су собе само за једну особу.

2. Станове на тако кратко време не да нико. Агенције су у фазону „ви нама платите а ми онда убеђујемо станодавца да вам изнајми стан на тако кратко време“. Добро, а ако се нико не убеди? Остало је недоречено и колико то ми платимо агенцији.


Са више страна смо чули да налажење стана у Шпанији није проблем; заиста, понуда је добра а цене су сасвим коректне (за стране плате) – међутим, увек се радило о породици која узима већи стан на дуже време. Два сумњива странца која хоће стан на два месеца? Хм...

Додатни проблем у свему овом представља и то што имамо агента на терену – другарицину другарицу (а и нашу) која живи у Гранади и врло је вољна да помогне. Зивкала је бројеве које смо јој слали, шетала се по агенцијама... и ништа. Можда може уз убеђивање на кратко време, ал' онда ћемо да добијемо цену да умреш. Није ни чудо да ербиенби онако дере, може им се.

Кад смо код тога, у тренуцима очаја сам (ех) тражио смештај и на AirBNB, може се тамо проћи по нормалној цени, под условом да је ОК бити у неком селу на 50-ак километара од негде (мањи проблем) са дискутабилно опремљеним простором (већи проблем) који је скоро увек дељен (е па да га ј*).

Наше епско путовање стајало је на климавим ногама.

АЛИ!

Наша другарица – теренски агент понудила нам је да, ако не буде друге, упаднемо код њих на гајбу. Имају велику гајбу у којој је празњикаво са њих четворо (стамбене јединице су у Шпанији баш велике за наше појмове), имамо велику собу за нас а остало делимо. Ово је већ мањи проблем, делимо са нашима а не са ко зна ким, а на инсистирање да собу, ако будемо завршили код њих, изнајмимо, се нису превише опирали. У суштини win-win ситуација. Имамо смештај у којем ћемо бити као домаћи за разумну кинту, као и проверено квалитетно друштво за часове доколице.

Да ли то значи да је прича са тражењем смештаја завршена? Скоро па сигурно да неће бити друге. У бољем случају, наћи ћемо оглас на бандери или прозору кад већ будемо тамо, а и преговори лицем у лице можда прођу боље. Ко зна како нас замишљају.


Сад мало други члан екипе на исту тему...


Иако већ са узбуђењем причам пријатељима о плану за 2-месечни боравак у Гранади, можда не треба још да ширим вест јер једна крупница није решена: стан.

Издвајам десетине сати тражећи једнособан стан са бар коректном кухињом и пожељно гаражом. Има баш лепих станова за 300350 евра, шаљем власницима и агенцијама поруке преко сајта (idealista.com), објашњавам (на шпанском) ко смо и на колико дуго долазимо. Једва чекам да неко одговори, да им објасним да смо запослени, да нисмо клинци, да можемо да платимо унапред. С друге стране, другарица ми је дојавила Фејсбук групе на којима махом студенти траже и нуде собе и станове; убацим се у те групе и пратим, пишем. Највише се траже и нуде собе за 1 особу. Станови се врло ретко нуде, а и онда су обично 3- или 4-собни – исцепкаће то студенти.
Од послатих 50-ак порука, јавила ми је једна агенција да их позовем на телефон да се договоримо. Е баш супер. Примила сам и поруке на Facebook групама, али ништа корисно –студенти који су схватили да ја нудим собу (?!), или други који се извињавају што је минимум боравка 6 месеци, или ми неки нуде собу за 1 особу (?!). Опет мућак, упркос недељама потраге.
Гранадска другарица је била љубазна да окрене 15-ак бројева које сам јој дала. Неки се не јављају, неки су већ издали, једна агенција је замоли „да дође на ту и ту адресу, да јој уживо објасне како стоје ствари“. Тамо су јој објаснили да нико неће издати на тако кратко, него да једино можемо ми њима да платимо услугу тражења стана (цена непозната), па ће они убедити некога да нам изда стан на 2 месеца. Наравно, по доста вишој цени, можда и дупло вишој. Ма одушевљени смо.

Већ кад сам помислила да није искључено да на крају нећемо ни ићи у Еспању, на срећу спашава нас управо та Гранадска другарица. Живи са породицом у пространом 4-собном стану (заправо, тешко је наћи стан од 4060 квадрата, невероватно како их је мало у огласима), а пошто је једна баш велика соба слободна, можемо ту да се сместимо. Можемо слободно и на лицу места да нађемо нешто боље и одселимо се, ни то им није проблем. Оберучке прихватамо и помињемо да вероватно нећемо мрдати, јер тешко да ћемо време лаганог уживања по граду заменити за обилажење станова. Договоримо се за пријатељских 250 евра (соба + трошкови).
Паковање и радовање могу да почну :)




15 фебруар 2018

Prima nocte


Да не бисмо омлатили 1600 км у цугу, имаћемо једно ноћење на путу из Француске. Да не бисмо затекли обијен ауто, нашли смо смештај мало ван пута :) Гугл то приказује овако. Надам се да ће уживо бити подједнако романтично. 💤



ПС неки лик недалеко одавде изнајмљује могилу појату -> без струје и воде, усред нигдина, али каже без бриге, никога још гуштери и зечеви нису појели. Све то за 16 евра.

Ево ово.


Некако указује на то шта шпанци мисле о дивљем камповању. Балкане, мајко.

12 фебруар 2018

Не тражите смештај на AirBNB! (ако сам глуп, нисам луд)

Да ли сте некад на AIRBNB-у тражили смештај на дуже? Ако нисте, ни немојте. Ја то одавно знам, али решио сам да практично илуструјем принципе који тамо функционишу.

Почнимо, дакле, претрагу познатим ставкама. Тражимо смештај за двоје у месечном опсегу до 400 € са свим трошковима, значи, не би смело да иде преко 13 евра дневно.

Прво што ћете видети да је такав смештај обично у бестрагији. Али ево, нашли смо нешто што изгледа лепо за 12 € дневно за две особе.


Хајде да видимо шта се дешава кад унесемо дужину боравка...




ПЛОП. 11 ноћења за 353 €, илити 32 € дневно са чишћењем и талом AIRBNB-а, / 26 € без додатака и уз попуст за дужи останак. Шта бре 26 евра, којих 26 евра?! Где је 12 евра?

Океј, очигледно је требало одмах навести датуме у претрагу, јер туристичка сезона већ креће да гори крајем марта и не треба се надати ценама као што су ван сезоне, у фебруару. Ево, на пример, ако закажем следеће недеље...




Ок, моја грешка, очигледно сезона почиње већ крајем фебруара, а у марту је шпиц!
Чисто да се напомене, ако резервишете викенд у фебруару, цена је као у шпицу сезоне.

Добро.
Хајде да видимо како је то ван сезоне, нека безвесна јесења смена...

Хм, десети месец. Крајња романтика.
508 евра месечно, дакле 17 (19) дневно.

За ове паре на шпанским сајтовима добијам пентхаус у елитном предграђу Гранаде, са приватним базеном и погледом на комшиницу која је под уговорном обавезом да се сунча у топлесу кад год нема падавина.

Чисто да знамо..

10 фебруар 2018

Путовање почиње идејом...


Почетак је трен којем ваља приступити веома пажљиво. Зато сам, уместо „родио сам се као врло млад“ за сам увод увода одабрао речи које су ме – то сам схватио тек овог јутра, пред голим листом екрана – послале на путовање о чијој се једној етапи управо исписује прва страница дневника.

Замисао иза овог путовања је, као и више пута раније, отприлике: „ај'мо негде другде“. Међутим, овај пут се не ради о већ помало шаблонском „хајде да останемо на мору док нам не досади“, него о дужем и темељнијем боравку.

Дакле, прави почетак:

Једне се вечери окренула према мени и рекла „Хајде да на пролеће одемо на два-три месеца негде у Европу“ тоном из кога је било јасно да ту мисао одавно врти у глави. „Хајдемо у северну Италију“, додала је одмах.
Неко би на овакву изјаву пао са столице. Мене је ужаснула једино помисао на количину пртљага потребну за такав пут и сво то пажљиво слагање и вађење. Није био проблем у гардероби – то се све потрпа и распореди за 20 минута биркања. Ужасавала ме је потребна додатна опрема.
Да ово не би почело да звучи као авантуристички роман у којем главни ликови крећу у пустоловину јер је за заплет битно да им се може, да одмах појаснимо: нама се ово стварно може.

Како сад то? Такве смо памети (неки ће рећи: лудости) да нас увек занима шта има иза хоризонта и такве среће (срећа се дешава кад припрема сретне прилику, каже стара мудрост) да смо упали у посао који је као створен за вирење иза хоризонта кад и колико хоћемо.

Од ових се клинаца може научити свашта о смислу живота
Одеш негде, тамо радиш свој посао и кад завршиш посао, онда си на егзотичној локацији, а не у свом ћумешчићу (види слику испод). Скоро да ти не треба годишњи – остајеш дуго, тако да имаш времена да зујиш около, а уз мало среће будеш и финансијски у плусу на крају баладе. Све остало је питање уравнотежавања потребног и могућег комфора.
 
Радни простор каквим се сваки прави фриленсер дичи
 Тако смо почели са припремама за одлазак у Шпанију, тачније, Андалузију. Каква сад Шпанија? Па, на северну Италију сам узвратио са а) већ смо били, двапут б) хладно је у пролеће, Алпи в) хајдемо ми лепо у Шпанију, не фали егзотике, цене су пристојне а температура ће бити пријатна за све што намеравамо.
Прва ствар коју је требало решити је логистика. Сопствени превоз или повратна карта? Сопствени превоз, иако охохо скупљи – то ће вероватно бити и најдебља ставка на рачуну – пружа сав комфор идења, стајања и ношења где, кад и колико хоћемо. Одлазак својим возилом у Шпанију по правилу отвара још једно питање, у којем се помињу клоцне и браве. Уз мало истраживања, сазнали смо да у Шпанији ауто не треба остављати отворен и/или сам на пумпама и да у њему не треба остављати ствари ако си негде, док ником није занимљиво да дрнда празан ауто, па којегод да су стране табле на њему. Брига мање.
И где је ту ноћна мора паковања и додатна опрема коју сам помињао? Као прво, квака је да све иде у ауто, ништа на кров. Потрошња без ваздушне кочнице у виду пртљага на крову је неупоредиво мања, а дозвољене су и много веће Г силе у кривинама.
Као друго, не баш жељеним сплетом околности, скијање које је требало да се деси у Италији у децембру пресељено је за Француску и половину марта, што је отприлике и време кад би требало отпочети епизоду живота и рада у Шпанији. Брзо смо се сагласили да итинерер Србија-Француска-Србија-Шпанија временски кошта много више од Србија-Француска-Шпанија. Дакле, у једном потезу, са скијања на шпанско сунце, уз сву пратећу опрему.
Што чини:
Скије, штапови, панцерице, ски гардероба. Бицикли, опрема и гардероба за топло и хладно време. Планинарске ципеле и гардероба (за сва могућа времена). Цивилна одећа за топло и хладно време. Опрема за роњење (нада да ће се море довољно угрејати гратис уз сваки пар пераја). Мој стони рачунар (два месеца на лаптопу, нека, хвала), њен лаптоп, периферије за све то, мој ДСЛР и 3 објектива величине бубња за омању веш машину, неколико стручних речника за сваки случај (10-ак). Жива срећа да нисмо поред мора, јер би ми пало на памет и кајак да увалим у пртљаг. Додуше, овај пут не иду шатор и камп опрема, па можда и не буде тако страшно.
Већ замишљам погледе цариника… нек' овде остане забележено да смо све то понели из земље.


У следећој епизоди, на крај села жута кућа – како наћи смештај за дужи боравак а не заплакати.