Путовање почиње идејом...

Почетак је трен којем ваља приступити веома пажљиво. Зато сам, уместо „родио сам се као врло млад“ за сам увод увода одабрао речи које су ме – то сам схватио тек овог јутра, пред голим листом екрана – послале на путовање о чијој се једној етапи управо исписује прва страница дневника.

Замисао иза овог путовања је, као и више пута раније, отприлике: „ај'мо негде другде“. Међутим, овај пут се не ради о већ помало шаблонском „хајде да останемо на мору док нам не досади“, него о дужем и темељнијем боравку.

Дакле, прави почетак:

Једне се вечери окренула према мени и рекла „Хајде да на пролеће одемо на два-три месеца негде у Европу“ тоном из кога је било јасно да ту мисао одавно врти у глави. „Хајдемо у северну Италију“, додала је одмах.

Неко би на овакву изјаву пао са столице. Мене је ужаснула једино помисао на количину пртљага потребну за такав пут и сво то пажљиво слагање и вађење. Није био проблем у гардероби – то се све потрпа и распореди за 20 минута биркања. Ужасавала ме је потребна додатна опрема.

Да ово не би почело да звучи као авантуристички роман у којем главни ликови крећу у пустоловину јер је за заплет битно да им се може, да одмах појаснимо: нама се ово стварно може.

Како сад то? Такве смо памети (неки ће рећи: лудости) да нас увек занима шта има иза хоризонта и такве среће (срећа се дешава кад припрема сретне прилику, каже стара мудрост) да смо упали у посао који је као створен за вирење иза хоризонта кад и колико хоћемо.

Од ових се клинаца може научити свашта о смислу живота

Одеш негде, тамо радиш свој посао и кад завршиш посао, онда си на егзотичној локацији, а не у свом ћумешчићу (види слику испод). Скоро да ти не треба годишњи – остајеш дуго, тако да имаш времена да зујиш около, а уз мало среће будеш и финансијски у плусу на крају баладе. Све остало је питање уравнотежавања потребног и могућег комфора.

 

Радни простор каквим се сваки прави фриленсер дичи

 Тако смо почели са припремама за одлазак у Шпанију, тачније, Андалузију. Каква сад Шпанија? Па, на северну Италију сам узвратио са а) већ смо били, двапут б) хладно је у пролеће, Алпи в) хајдемо ми лепо у Шпанију, не фали егзотике, цене су пристојне а температура ће бити пријатна за све што намеравамо.

Прва ствар коју је требало решити је логистика. Сопствени превоз или повратна карта? Сопствени превоз, иако охохо скупљи – то ће вероватно бити и најдебља ставка на рачуну – пружа сав комфор идења, стајања и ношења где, кад и колико хоћемо. Одлазак својим возилом у Шпанију по правилу отвара још једно питање, у којем се помињу клоцне и браве. Уз мало истраживања, сазнали смо да у Шпанији ауто не треба остављати отворен и/или сам на пумпама и да у њему не треба остављати ствари ако си негде, док ником није занимљиво да дрнда празан ауто, па којегод да су стране табле на њему. Брига мање.

И где је ту ноћна мора паковања и додатна опрема коју сам помињао? Као прво, квака је да све иде у ауто, ништа на кров. Потрошња без ваздушне кочнице у виду пртљага на крову је неупоредиво мања, а дозвољене су и много веће Г силе у кривинама.

Као друго, не баш жељеним сплетом околности, скијање које је требало да се деси у Италији у децембру пресељено је за Француску и половину марта, што је отприлике и време кад би требало отпочети епизоду живота и рада у Шпанији. Брзо смо се сагласили да итинерер Србија-Француска-Србија-Шпанија временски кошта много више од Србија-Француска-Шпанија. Дакле, у једном потезу, са скијања на шпанско сунце, уз сву пратећу опрему.

Што чини:

Скије, штапови, панцерице, ски гардероба. Бицикли, опрема и гардероба за топло и хладно време. Планинарске ципеле и гардероба (за сва могућа времена). Цивилна одећа за топло и хладно време. Опрема за роњење (нада да ће се море довољно угрејати гратис уз сваки пар пераја). Мој стони рачунар (два месеца на лаптопу, нека, хвала), њен лаптоп, периферије за све то, мој ДСЛР и 3 објектива величине бубња за омању веш машину, неколико стручних речника за сваки случај (10-ак). Жива срећа да нисмо поред мора, јер би ми пало на памет и кајак да увалим у пртљаг. Додуше, овај пут не иду шатор и камп опрема, па можда и не буде тако страшно.

Већ замишљам погледе цариника… нек' овде остане забележено да смо све то понели из земље.

У следећој епизоди, на крај села жута кућа – како наћи смештај за дужи боравак а не заплакати.