Хаен

Изгледа помало као сим Сити, јелда?

Хаен нам је запао за око још на првом излету; град пристојног изгледа, усред Андалузије, окружен планинама, са огромном тврђавом која доминира локалном чуком. Можда најзанимљивије - Хаен није уцртан ни на једној туристичкој мапи, нити га ико помиње као одредиште вредно пажње.

Звучало је као место које треба обићи да би се видело како *заиста* живе Шпанци неукаљани туристима и како такви турист-фрај градови изгледају.

Хаен се налази на северним падинама планинског ланца који сам у неком од ранијих текстова крстио „Честобродица“ због стално лоших временских услова; дочекало нас је право пролећно време, ледени ветар, углавном са сунцм – и по пљусак на сваких 20 минута. Хаен је осетно хладнији од Гранаде, иако је просечно 100 метара нижи, не лежи на обронцима грдосије и отвара се на огромну равницу. Структура града је таква да је немогуће изгубити се: Што више узбрдо, то је град старији: на ивици низије налази се индустријска зона, смештена уз аутопут – Хаен је, иначе, од светска престоница маслиновог уља, и од ње врло лепо живи – за њом долазе високи и модерни солитери, па мало старији солитери у збијенијим четвртима, да би на крају кренуле куће и историјско језгро, над којим се, после још једног ужег појаса модерних грађевина, које су постале могуће напретком грађевинских наука, уздиже брдесија са зидинама.

Млађи део града укљештен између брда и старог језгра, вероватно изграђен на рушевинама потлеуша ободних махала.

Жардинњере са маслинама; у позадини бескрајни андалузијски маслињаци. Хаенци уље успешно претварају у злато.

Ја лепшу бандеру видео нисам. Штета што смо видели само ову и њену парњакињу преко пута, можда и нема више.

Мурал са све сенком каква би заиста била

  

Први утисак: Хаен је простран. Није се штедело при планирању улица и зелених површина ни у старијим деловима града, а у новијим треба „путовати“ између зграда. Простране улице, још пространији тротоари, велика количина зеленила, трамвајске шине са веееликим простором који их одваја од коловоза...

Хм, чекај, трамвајске шине... а где су трамваји?

Нема их. Трамваји су кренули да возе Хаеном 2011. и возили су невероватне две недеље. Онда је цела ствар обустављена до даљњег...

Уопште, модерни део Хаена уређеношћу и ширином знатно подсећа на Мадрид, али то је изведено некако лепше, присније, са много више душе. Цео град, можда више него игде другде што сам видео, на себи има печат „наш град“, а не подмукли, полускривени осећај камено-бетонског бездушја које те се углавном не тиче, тек местимичо протачканог местима која ти нешто значе и занимају те, на дужи или краћи рок. Опуштена и присна душа Хаена види се по томе колико се људи јављају једни другима на улици, али и по томе колико озбиљно Хаенци приступају сијести.

 

Док траје поподневна сијеста, на улицама су, дословно, буквално, без зезања, само туристи - којих, као што рекох, има можда 100 комада дневно, што је за град од преко сто хиљада становника невидљиво. А и ти туристи или су горе, у тврђави, или су око катедрале и оне три уличице около. У осталом делу града нема никог. Нити се ко види, нити се ко или шта чује (схватити најдословније) – једино по чему се у том трену види да Хаен није град духова су препуни угоститељски објекти, при чемо, чак, нико не седи напољу, сви су унутра, иза затворених врата; Чак и жагор кафане замире на само неколико метара даље. Свуда влада мртва, спокојна тишина.

Цео град је у истом, опуштеном, једна породица ритму; вероватно им изгледамо замућено од брзине.

Навала туриста са задње стране

Навала туриста са чела

Вреди истаћи и епизоду са једним старијим господином, из које се види колико су доброћудни локалци. Дотични чика, којег је лакше замислити како у неком износаном комбинезону штрићка гранчице маслина него било шта друго, ми је пришао док сам чувао бицикле, чекајући свој ред да уђем у катедралу и кренуо да ми прича; на моје "Но Хабло еспањол" је очигледно закључио да га сасвим довољно хоблујем, па је наставио да прича? У први мах сам помислио да имам посла са доброћудним, али ћакнутим ликом, па сам почео да ослушкујем шта прича колико да знам где да се љубазно насмешим и мало климнем главом. Међутим, шпански ми је довољно добар да сам извукао суштину оног што ми је причао; човек је схватио да сам соло напредна верзија туристе па ми је на брзину објаснио да овај град све дугује маслини - и да чак у то име у жардињерама испред катедрале стоје маслине (факат, види алику ), затим ми је у кратким цртама испричао историјат катедрале и навео шта још треба обићи, обзиром да смо ту бициклима и да нам је све на извол'те. Кад је видео да сам довољно скапирао, уљудно се поздравио и отишао даље својим путем. Свака част и хвала.

Мало о оном што вреди видети у граду; на првом месту сјајна, веееелика, ренесансна катедрала у коју је улаз бесплатан - ако се по нечему види да нема туриста, онда је по овоме. Почели су да је граде практично чим су истерали арапе и завршили су је три века касније. Имали су ту срећу да их за то време нико није 15 пута палио и рушио, тако да катедрала изгледа прелепо.

Једина ствар коју нисам успео да ставим у кадар ни са стапањем слика. И отприлике једини разлог зашто ћу понети широкоугаони објектив при следећој посети.
Такође, обратите пажњу на навалу туриста...

Да се осврнем на још једну нетуристичку карактеристику града: оно што је старо и оронуло је заиста такво, оригинално, непромењено и хабано последњих 100-150 година, или колико већ грађевине могу да трпе зуб времена а да не траже генералку или се не сруше. Можете да видите како нешто *заиста* изгледа, без дебелих слојева туристичке шминке и пластичне хирургије.

Графити су нешто новијег датума. а врата су 1,20 увр' капе.

Оно што на прву лопту не сме да се пропусти је, свакако, тврђава која доминира градом. Испоставиће се да је у питању тежак лажњак. Као прво, гро те тврђаве је суперфенси хотел у државном власништву, изграђен пре коју деценију (Уа, подвала!), као друго, оно што јесте права тврђава старо „само“ два века и представља оно што је остало од старијих ствари кад су Наполеонове трупе дозидале и ојачале тврђаву, која им је служила као база. Улаз у ово кошта језива 3,5 евра и дефинитивно не вреди ни пола тих пара, спрчено је и баааш нема шта да се види, а 10 пута поглед на град не пуца са неке од кула, него са 200 м даљег крста (виђен на сликама изнад), који на врху гребена доминира над градом и до којег постоји гратис пешачка стаза. Јбг.

На нашу ај' да кажемо жалост, провели смо несразмерно много времена у и око тврђаве да бисмо „извукли паре“ и закаснили смо за археолошки музеј и арапска купатила (улазак у оба је бесплатан).

Rolls Royce Phantom Drophead Coupé, илити купе кабриолет, паркиран пред фејк тврђавом-хотелом.
Око 125.000 евра по точку, или мало јаче. Уживо делује још фотошопованије него на слици.
Обишао нас док смо у зноју лица свог пењали брдесију, тако да сам двапут видео Тита...

 

 Као жалост, јер смо закључили да је Хаен превише леп и превише близу да не бисмо отишли опет. Овим „иде нам се опет“ се за сад једино још Малага може подичити. А Толедо некако тоне све ниже на нашој листи препоручених места за обилазак...

Алхамбра

Немојте се разочарати; нећу писати (много) о Алхамбри.

Други су писали много више и много боље; навешћу само Вашингтона Ирвинга, човека који је пре тек мало мање од два века модерном свету скренуо пажњу на Алхамбру, која је у његово време била тек почела да се опоравља од ништавности и рушења у коју је запала – и то огромном већином захваљујући Французима, који су током окупације Шпаније препознали шта она представља и спасили је од извесне пропасти.

Оно што ћу рећи о Алхамбри: Да, она је и сад прелепа и може се рећи да је једно од најлепших, ако не и најлепше, људском руком створено место на нашој планети. Али она је тек сенка оног што је била у време највеће моћи Умајадског калифата на Иберијском полуострву.

Ходаћете (јер, бар једном у животу морате – ако се нешто од (умерено) далеких путовања мора поновити, то је посета Алхамбри) тим ходницима и вртовима и гледаћете како оно што је после опсежне реконструкције остало од остатка лепотом превазилази толике ствари које су сад целе… И свакако дођите у пролеће, кад и мирис њених цветова и мирис који јој доноси дах Снежне Планине (јер, Сијера Н(и)евада управо то значи), планине која је чини рајем усред 

 Андалузијске полупустиње, мирише на ново рађање и живот.

Легенде кажу да је оснивач и први градитељ Алхамбре у темеље уткао моћну магију, која не дозвољава да се Алхамбра икад сруши. Прича можда није истинита, али заслужује да буде.

Пређимо сад (ех) на практичне ствари.

1.       Данас само неорганизовани људи купују карте на лицу места уместо преко интернета. Кад је реч о онлајн куповини карата за Алхамбру, ухватићете се за главу – распродате су месецима унапред (за главну сезону) и тек у случају да је временска прогноза за наредне дане нешто типа смак света, пустиће вишак карата у продају. Јесте, ово су све прљави маркетиншки трикови, али то вам је… планирајте Алхамбру месецима унапред.

2.       Ако сте се ипак обрели (у Гранади или близу термина) без карте, имате две могућности:
а) куповина на шалтерима на улазу у Алхамбру, врло ограничен број, дођете к'о за заказивање за пасош ако мислите нешто да урадите;
б) куповина у Гранади, у Corral del Carbon (у центру центра, тешко промашити), цена иста или занемарљиво већа;
в) у агенцијама, по „јебига, што ниси мислио на време“ цени…

3.       Коју год комбинацију да узмете, циљајте да улазите у Алхамбру (нарочито ако идете и у палату, не само у вртове) у првој тури, гужва ће тад бити умеренија а можда имате среће и да будете сами. Такође, рачунајте да вам за посету без трчања и нервозе треба пет сати, а ако планирате да уживате у свему што вам се допадне, рачунајте и на више

4.       У правилима пише, нема великог пртљага и нема селфи-стикова. За пртљаг није тачно, могу и ранчине, само морате да их гурнете на једно раме и напред, а ако вам је у Алхамбри главно да имате селфи стик (којима азијати машу све у 16, шта правила), обавезно идите на ставку бр. 5 и баците се одатле.

5.       Torre de la Vela, црвена кула и читав комплекс тврђаве, занимљиви су само ако немате прилику да обиђете Гранаду, јер му је основна сврха да служи као видиковац. Ако ћете обилазити Албиацин и друга висока места, слободно можете да прескочите црвену кулу и да уштеђено време проведете другде.

 

6.       Можете (морате?) понети храну и пиће, али будите дискретни и у памет приликом конзумације, у преводу, или тамо где су киосци или у неком од дискретнијих места у пространим вртовима.

7.       Ако је икако могуће, избегните облачне дане. За унутрашњост је свеједно, али вртови су мртви ако их не греје сунце.

8.       Немојте да време у Алхамбри потрошите зевајући у оно што вам служи као фотоапарат у настојању да дигитализујете целу тврђаву. Профи фотке, мноооого боље од ваших, могу се наћи и на интернету и у литератури. Штедите време на уживање и сликајте само себи драгоцене и посебне детаље (:уздах: Не, при том не мислим на 450 селфија за Инстаграм.)