Скијање на Сијера Невади

Дужан сам себи (и читаоцима) већ два поста (не овај). Да кажем на срећу, пословне обавезе не дају да се налази превише времена за писање, јер се, као данас, очас окрене целодневна авантура (за шта треба ослободити време). А и радни викенд је истребљена категорија.

И више их нико није видео...

 Него, да се вратим на тему. Сијера Невада, најјужније скијалиште у Европи и једино скијалиште са којег се види море – и са којег можете да одете на плажу apres ski.

Јесте, оно плаво је море. Риба на малој плажи десно је у топлесу.

 Пут до зимског/спортског центра је магистрални, често са три траке, можете да налетите на аутобус или камион, али нема издахнулих примерака, тако да се тих ~1500 успона из Гранаде без много проблема остварује за пола часа. Е, да, скијалиште почиње на ~2200 и иде до 3300, тако да ћете имати поглед из авиона на облаке док скијате :)

И на Гранаду, кад се облаци разиђу.

Оно што је проблем су трошкови логистике. Ако идете колима, звизнуће вас паркинг по ушима. Бесплатно паркирање поред пута је могуће, али од места где је то изводљиво до гондоле има 15-ак минута пешачења. Кад се узме у обзир да је дневни ски пас 44 евра (!!) очас прелетите стотку. Аутобуси иду, али и ту треба рачунати на 17-18 евра по глави, јер је градски превоз скуп ако аутобус који са аутобуске пење на планину није.

Први утисак: гужва. Ишли смо данас, у среду, радним даном, без икаквог распуста и празника у близини и на видику. Била је гужва. Не смем ни да мислим како је викендом и празником.

Да опишем скијалиште (рециклирам слику):

Као што се види, скијалиште је подељено на две долине, једну изнад насеља и једну са друге стране гребена (која малкице, са врха, гледа на море)

Долину изнад насеља сам одмах прозвао „долином дебила“. На том делу могу да скијају или апсолутни почетници, или потпуни дебили. Да се заиста ради о дебилима говори и чињеница да је пред шалтером за продају ски пасова неописива гужва, док дословно два корака даље од шалтера неколико аутомата за продају зврји празно. Купили смо пасове за цирка 1 минут, од чега је штампање трајало 40 секунди.

Ово је слика долине дебила ујутру, кад није гужва...

Споре, али бар кратке жице. Мана: нема с њих где него назад у пакао.

Жичаре (не рачунам гондоле за извлачење) су брутално споре. На целом скијалишту смо нашли 3 жичаре пристојне брзине (15-ак км/ч) Остале иду око 5 км/ч, односно, порашће вам брада/нокти док игде стигнете. Томе треба додати и више него често застајкивање, јер је неки становник долине дебила имао хаварију при седању на корпу која се креће брзином полумртве бабе - СВЕ корпе су СТРАШНО редуковане на седалишту и можете пола сендвича да поједете од отварања капије до спуштања ограде на корпи.

А ово је поподневна слика...

 

 Ако преживите брутално споре жичаре у долини дебила, вероватно ћете страдати на следећој препреци: језиво полеђеним стазама.

Сунце од поднева немилосрдно пржи ту страну и направи бљузгу од снега на свему испод 2600 метара. Табачи ту кашицу утабају, преко ноћи одвали минус... и ви ујутру стружете ледену плочу.

Sub-Zero wins
Fatality

Својим изгледом мами скијаше, својим карактером ломи кошчице.

Током дана лед попусти (осим у првих пола километра стаза, тамо је увек погибија) и направи кашицу. Испод које је лед. И хупсери. И милион слабих скијаша / почетника који се непредвидиво крећу у неком од могућих праваца. Ту ниједан иоле приучен скијаш нема шта да тражи - по оном леду и са оном гужвом, свака црвена је безбеднија.

Срећом, могуће је прилично брзо побећи одатле - чим се изручите из гондоле, бежите на најдешњу корпу (гледано низбрдо) јер је то једина брза корпа на том месту, с ње сечете оштро лево преко целе долине на другу долину.

Тамо има целе две корпе, једна преспора, која ће вас вратити у долину дебила (ако седнете на корпу коју видите да мили, нисте за боље) и једна солидно брза, која вас пење на највишу тачку скијалишта (на којој непрестано ћарлија ураган, тако да ћете у тих 3-4 минута пред крај жице и на почетку спуста да се заледите - слике са врха се лако познају по оном што личи на ефекте - то су иглице снега које пробадају панцир) и са које се отвара низ лепих, прегледних, дугачких, широких црвених стаза.

 Гужва на жици је врло умерена (бар данас, најстрашнија гужва = мооожда 2 минута чекања, углавном само пролетиш на корпу), на стазама треба бити баксуз па упасти у чеп а сунце тако сија да се не прави лед и стазе су скоро цео дан врло употребљиве (осим крајње десне, гледано на мапи, коју бордери брзо самељу) - одјужи тек пред крај скијања, и то на дну.

Сјајне флеке - ледена глазура на целцу

Црвене стазе лево на мапи нисам ни видео ни такао - не уз онакве жичаре.

Црне стазе на Сијери су у просеку широке око 6 метара (не зезам се) и имају нагиб обешеног носа. Први пут да ми ни на памет није пало - а богами и ником другом, ниједан траг низ њих нисам видео. Ону нетабану не рачунам, нисам је закачио.

Утисак за крај - лепо, али прескупо за оно што нуди (читај монопол). Од целог скијалишта, бољи скијаши имају само једну жицу и неколико стаза. Мала је шанса да ће неко наш потегнути чак овамо на скијање, али ако се неко задеси послом (и уме да скија), може да искомбинује дан или два. За више од тога није. Са оним брзинама жице, није чак ни за почетнике. Поента је бити на снегу, а не на жици.

Следе слике које нисам уклопио у текст :)