Толедо

За Толедо кажу да је срце и душа Шпаније. Град свакако одише изузетним шармом; нажалост, имали смо само један дан за обилазак а потребно је најмање два, идеално три или четири (четири за непадање с ногу). Време нас је одлично послужило, тако да су све мање успеле фотке моја кривица :)

Да прво кажем неку о путу, односно, о најневероватнијем призору са истог. Ради се о региону града Хаена, непосредно изнад Гранаде. Предео је брдовит; аутопут се често пење и на преко хиљаду метара, али не ради се о планинчурама, него о заталасаним брежуљцима. Видик се често отвара на десетине километара са обе стране.
А предео око града Хаена, заправо, читава Андалузија, је највећи маслињак на планети.
Докле год око досеже... све што није дивокоза-стрмо или го камен (бар 85% терена није) је огроман, бескрајан, непрекидни маслињак, који се простире десетинама километара на све четири стране. У том подручју расте преко 240 милиона стабала маслина. Читава Војводина под маслинама, то је тај потез.

У близини града Ла Каролина, после прекотрљавања преко планинског венца који сам од милоште крстио Ла Честобродица (стално нека временска хаварија тамо) и који је национални парк (овде је све што у месту има више од 30 стабала која нису маслинова национални парк) предео постаје равнији и више оранични. Маслине се повлаче на брда, док се по благим брежуљцима и бескрајним равницама растежу добрано зелене, под конац сређене оранице или, ако је стрмије, пашњаци, које, као у Француској, на свако мало дуж међе краси понеко стабло (скоро па сигурно маслиново) за пландовање. Кад се сетите благо кичастих пасторалних пејзажа који нису алпски, то је то, 1:1. Сликар није измишљао, отворио је прозор и насликао оно што види.


Цео пут до Толеда (и Мадрида) је аутовиа, односно, не кошта ништа. Ограничење је 100 на лакат кривинама на низбрдици и кроз тунеле, другде је свуда 120.

Да се вратим Толеду.
Посетили смо га, није било друге, у недељу (суботу смо провели у Мадриду (Праду), за који могу да кажем да је лепо уређен, модеран град и... да је то отприлике све вредно помена).

Очекивано, град је био пун туриста, али, срећом, не немогуће и одвратно затрпан попут Венеције. душа града је на главним штрафтама у великој мери унакажена и ишчупана бескрајним продавницама ђинђува и сувенира и туристима који одушевљено зевају у сваку циглу. На срећу, довољно је смаћи се једну-две уличице у страну и потребни осећај специфичног града, који има свој шмек, се много боље осети.

Да није тих проклетих камера. СВЕ је под видео надзором, не знам да ли смо од 11 препешачених километара саставили 50 метара без да је у нас упрта бар једна камера. Највећи минус у целој причи с Толедом су те електронске очи и каблови, развучене преко сваког зида.

За дан смо успели да обиђемо 3 музеја (визиготску цркву, Ел Грекову кућу и Алказар / војни музеј) и обишли смо, пешачећи, око 30% горњег града. Просечна удаљеност хоризонта у Толеду је око 40 метара (већина фотки ми је портретна из очигледних разлога), тако да дефинитивно много тога нисмо видели. Мало ме теши да оно што јесмо видели 8изнутра) поприлично личи једно на друго, па се надам да нисмо много пропустили због оног што нисмо обишли.

Оно што ће у Толеду мало који туриста приметити (и заиста мало који - ван утабане стазе нигде никог нема) је запуштени и зарушени део града.

Као и сви стари градови медитеранског (арапског) типа, Толедо има тесне улице. Не сећам се јесам ли помињао (уста моја, хвалите ме), али у једном трену у Гранади сам укапирао да ужасно тесне улице нису урбанистичка грешка, него природна хладовина коју једна зграда баца на другу и на улицу испод себе, што је по немогуће врелим летима добродошла околност. Елем, те тесне улице нису биле никакав проблем до појаве аутомобила. Наравно, у стари Толедо туриста не сме ни да помисли да уђе аутомобилом – што је регулисано огромним бесплатним паркингом у подножју и то туристи није проблем. Али неком ко ту живи јесте.

Укратко, у горњем Толеду постоји више места којима ниједно возило не може да приђе. Тамо где може, већ су паркирани аутомобили тамношњих станара. Та су места одавно изгубила на популарности – у читавим улицама има кућа које су већ дуже време на продају, напуштене, или полусрушене. то је Толедо о којем туристи не знају ништа.

Са рубних подручја брда отвара се предиван поглед на околину, а са друге стране клисуре реке која тече око Толеда предиван поглед на Толедо (мада не онај каталошки, то дефинитивно сликају из хеликоптера). У суштини, Толедо је оно што је београдски Стари град са Калемегданом могао да буде, да га нису до темеља рушили у просеку пет пута на два века. Где год се чепркне пијуком, нешто ће искочити из земље – од Римљана, преко Арапа, до Шпанаца.
 

Озбиљнија разарања Толедо је трпео трипут - кад су тукли Арапе, кад су се тукли са Французима, и кад су се тукли међусобно. На неким грађевинама остале су успомене на то време, какве сам видео само у Београду и у Мадриду – зграде чије фасаде и дан-данас носе бразготине од метака. У Алказару (који је иначе био у рушевинама) су сачували једну неразрушену собу у стању затеченом после борби, чисто да се види како је рат једна силно забавна ствар...

Подједнак, можда и лепши утисак, оставио је доњи град, ако ништа, оно због веће ширине и мање гужве.

Може се и паркирати к'о у Београду...

Свакако, Толедо је место на које треба отићи и детаљно га испитати. Ко зна, можда будете имали среће као ја, па купите нож по цени која није 3 пута већа од реалне :)

--