13 април 2018

Freelancing у Шпанији

Дошло време да се напише нешто и о томе како изгледа радити као слободњак у Шпанији.
Ај'мо редом.
Негде око шестице (још увек мркла ноћ) интензитет саобраћаја тешких возила постане довољан да те пробуди. Чепиће за уши (са којима редовно спавам) сам преко ноћи некако извукао из ушију. Ово је прилика да их вратим на место и наставим да спавам. Пошто ми се заиста не да да устајем док је мрак, углавном не провирим из кревета до пола девет.
То делује касно, али обзиром да сунце није зашло док ово куцам (20:48), преда мном је читав дан.
Пун ентузијазма због тог сазнања, по постизању крвног притиска потребног да се изађе из кревета искрмељавам у правцу кухиње и правим кафу, у међувремену (поново) констатујући да ником од укућана још увек не пада на памет да устане.
 






Срчем кафу; свет око мене лагано добија слику и звук. У неко доба, кад будем спреман за животне ударце, палим рачунар и вирим у Гуглову алатку за преводиоце, да видим у којој мери ми је господа из силиконске долине пожелела добро јутро.
Као и обично, сачека ме екран и по нових пројеката.
Уздахнем, понадам се да ми екипа из канцеларије ни данас неће послати ништа са кратким роком и почињем.
Негде око 11 је време за доручак. Српски и шпански доручак се љуто разликују; они једу две кришке нечег слатког са чашицом воде, ми једемо пола печеног прасета и по погачу, уз разне прилоге. Позиве на заједнички ручак понекад и прихвате, на доручак - никад.
Негде између 15:00 и 20:00, зависно од количине затрпаности послом (или развлачења ако нема много посла) је крајње време за пословни фајронт. Зависно од тога да ли напољу пада синдикална киша (и доба дана) правимо ручак и идемо у шетњу или у симулацију шопинга. Или сређивање фотки и писање блога. Ако се време икад пролепша, возићемо бицикле.

Наши домаћини обожавају фудбал. Вече у кући пролази тако што из наше собе слушамо како из дневне собе три женске и једна мушка особа гледају језиво лош стрим са неког руског пиратског сајта и праве хаос какав би постидео пола ултраса.

Екран са пројектима је остао блажено празан. Одлазим у кревет у нади да ће и ујутру бити такав и да ћу моћи да имам бар полуслободан дан.
Само се ти надај, каже неко са пацифичке обале... Нови круг почиње.

Нема коментара:

Постави коментар