Шпанске самопослуге

Нећу много да гњавим овим постом; редовно купујемо у Меркадони, јер нам је преко пута, а данас смо свратили до мало даљег Керфура (Аучан, који се овде зове мало другачије али има исти логотип још нисмо напипали).
За продавнице важи исто што је речено за Француску (луд избор уз врхунски квалитет), уз следеће допуне:

1. Све је знатно јефтиније, често јефтиније него код нас, поготово основне намирнице.
   
2. Најскупљи је рад човека. Месо исечено у шницле је по кили 2 евра скупље него у комаду (2 евра по килу за руке, шта ли би само рекли наши месари?). Ћурка јефтинија од кокоши. Нормално је да у рафу стоји месо кунића.
   
3. 3 пута више месних прерађевина од Француза, суманут избор. Шунке им набацане у сандуке к'о код нас чарапе на распродаји. Наше чарапе на кило изађу осетно скупље.
   
4. Сирева као у Француској, ако не и више.
   
5. Нема шкембића (или нисам видео), али зато има пихтија. Крвавице присутне.
   
6. Вансезонско поврће (тренутно) јефтиније него код нас (само су ротквице неразумно скупе). Квалитет забрињавајуће добар. Парадајз (још увек?) малкице жилав, али одличног укуса, већ постоји избор сорти; продаје се од зеленог до зрелог.
   
7. Брдо слатких пецива за мале паре. Ееее, да ми је онај стари метаболизам...
   
8. Једини минус, киселих вода никаква понуда и прескупе су (за те паре пићу пиво).
   
9. У Керфуру имају штанд за суши, унутра мајстор сецка и мота и слаже у тацне, па у витрину, ти напољу бираш коју ћеш тацну. Квалитет постидео све суши ресторане у Београду. Цене од 6-40 евра, с тим што ће за оних 40 евра два гладна мушкарца да се до ушију напуцају сушија којем пиринач служи колќо да се каже.
   
10. Laphroaig 26 евра, Jim Beam 11. Мислим да више ни воду нећу пити.
    Кад смо код тога, чесмовача може да се пије, бар у Гранади, и није лоша.