Локално излетиште

Због очекиване (али не у тој мери) компликације са картама за Алхамбру, морали смо да овај викенд, тј. суботу, потрошимо на њу. То нам је оставило недељу као дан без плана и програма, погодан само за локални излет.
Дилему око тога где ићи и шта радити сам, срећом, решио током недеље, кад се вожњица по крају за проветравање мозга после посла мало отела контроли (хех, ко би се томе надао) и одвукла ме у оближњи парк природе, Сијера де Хуетор (за х на почетку још увек испитујем да ли се чита и како). Заљубио сам се на први поглед.

 Данас смо отишли да мало детаљније видимо шта има.

Од тог видимо углавном није било ништа (види слику); елем, од кристално чистог неба које је настало после суманутих падавина у време доласка овамо, ваздух је све сивљи а хоризонт све ближи – занимљиво, и даље је мање спарно него на брдовитом Балкану. Данас је та назови-измаглица достигла историјски максимум (а и јучерашњу Алхамбру је добрано покварила); тј. није се јасно видело ни до суседног брда (иако дан није био тмуран) а о пуцању видика није било ни помисли. Дакле, надам се да неће бити прилике за постављање горих фотки него од овог викенда.

 Да се вратимо на оно лепо, чега је бар било у изобиљу:

1. Врло близу Гранаде; 10-ак км, које је најбоље претворити у 20+ околишањем аутопутевима, јер оних 10 хиљада семафора „пречицом“ кроз град заиста није подношљиво.

2. Солидна мрежа путева. Као припрему за сезону, поравнали су и поваљали најпопуларније шумске путеве тако да су знатно квалитетнији од 80% локалних путева у нашој земљи. Довољно рећи да смо убили 30 км „терена“ на точковима за друмске бицикле без проблема.

3. Још богатија мрежа добро означених пешачких стаза (десетине километара), које су унете и у све могуће мапе за навигацију.

4. Густа и пространа четинарска шума, углавном борова, покрива већи део парка; има толико врста четинара да ћете се наћи у неверици, ако умете на то да обратите пажњу.

5. Врхунски поглед на дужу страну Сијера Неваде (данас присутну у виду нејасних контура) и целу долину Гранаде (исто, само много ниже)

6. Разноврсна фауна; упадљиво богатство птичјег света. Први пут чули/слушали песму црвендаћа, у рано поподне у тихој шуми; остали обележени за цео живот.


7. Бројни посетиоци; близина већег града и профили стаза и терена, од пегла-равних до алпинистичких, чине Сијеру де Хуетор идеалним местом за све категорије посетилаца који цене ма какав боравак у природи, од излетника који су распрострли софру* у хладу и породица са колицима који ће се држати оног поваљаног пута, до екипе која низ излокану пешачку стазу цепа АМ планинским бициклима.
*За паљење ватре овде одма' стрељају (добро, није баш да стрељају, масна новчана и затвор у црначком блоку, дакле боље стрељање ал' укинута смртна), што и није чудо обзиром да је 95% биомасе на овој планини врло лако запаљиво.

8. Сви они су обазриви и културни, према другима и према природи. За пример, само замислите наше излетнике без звучника из аута. Не без одврнутих. Без. Дошли људи да уживају у оном што нуди планина. Шпански народњаци могу и код куће да се слушају.

Први део дана смо провели на бициклима,  други у пешачењу. Оцена угођаја 8/10, за максималан број поена само недостају видици. У преводу, чим се небо избистри, идемо на репризу, а после тога на истраживање свега онога што данас нисмо ни издалека видели.

У прилогу слике, такве какве су (необрађене и очајне – чак и уз обраду би биле очајне)...

Оно кад на Циклоберзи крену да купују МТБ од 500 евра јер ће годишње да прелазе 1 км по нечему што није асфалт... (И не, ово није тај супер пут)