Дан после Малаге био је резервисан за посету парку природе Торкал де Антекера. Кратак преглед: кречњачки масив настао хоризонталним издизањем слојева кречњака, што је крајње неуобичајено и што је, услед ерозије ветром, водом и температурним разликама дало читавом том пределу заиста јединствен изглед, какав се по домаћим планинама Динарида и Карпатских планина не може видети, или, ако га има, сведен је на коју десетину метара, не километара квадратних.
Ко жели да чита више, линкови су испод – нећу се бавити географијом, него оним што нас је тамо сачекало и тиме како смо се провели.
Пут до горе је описан као „вредан посете па макар и не ишли игде пешице“. У преводу, просечан пут који води до планинског села - узак, кривудав, горедолирајући, само са добрим асфалтом. За село Виланова де ла Консепсион, кроз које пролази пут до Торкала ако долазите са југа, вероватно нико никад не би чуо осим првих суседа да им није овога.
Нешто као Копаоник и места у подножју.
Једино што овде нема лопатара.
Пут је одличан.
Паркинг је бесплатан, укључујучи и онај највећи и најпопуларнији, испред центра за посетиоце, на самом почетку главне пешачке стазе.
Улаз је бесплатан.
СВЕ је бесплатно осим вођених тура и оног што служе у ресторанчићу у оквиру центра за посетиоце, а ни то није скупо.
Узгред, ту смо пробали биенмисабор (у преводу, баш ми је укусно), колач карактеристичан за тај крај и ствар коју ћу без проблема стрпати на прво место листе најбољих колача икада. Остаје нам само да провалимо тачан рецепт који користи кувар и да довучемо бескрајну залиху слатка „кабела де ангел“, које је основни састојак а које се прави од врсте бундеве која се код нас (још увек) није запатила.
У ствари, питаћемо Ђиновића...
Након што смо се напили воде на издашном извору (једна од најбољих и најукуснијих вода које сам пио), искрцали смо се на првом паркингу, око 3,5 км од центра за посетиоце. Већина људи иде право на главну атракцију, али било би штета не проћи овуда и доживети постепен прелаз морфологије терена из уобичајено карстне ка торцилској. Ту су се затекла и два минибуса са пензос-планинарима, због којих смо и стали (нисмо знали на коју страну даље за оно главно, па по систему куд сви ту и ми). На наш ужас, чим смо се попаковали и кренули, возачи припалише минибусеве и одоше ко зна куд, тако да је наш ауто остао једини на паркингу усред нигдина.
А у њему су били бицикли, који су заузели цео гепек, тако да су ранчеви са гаћама и ситницама типа лаптоп неизбежно завршили на задњем седишту. Нашој срећи није било краја кад смо на паркингу поред центра видели онај језиви знак, „не остављајте вредне ствари у колима“ са нацртаним лоповом који пајсерише врата. Помирили смо се са судбином и кренули даље, ако је суђено, нек' буде.
На крају се испоставило да смо само опет поранили прије јаркога сунца и били на паркингу око пола десет, пре него што просечни Шпанац уопште и помисли да негде порани недељом - сачекао нас је крцат паркинг и пут на 200 метара изнад и испод њега, пун живља који тек креће или је управо дошао са шетње. Од скрнављења аута нас је једино сачекао флајер за оближњи ресторан.
Гледам, тако, по тим страним земљама, пуним лудака, где мајке гурају колица са ситном децом по врлетима а очеви се дерњају на килавије потомке да више-прескоче-тај-поток (кад смо код овог, Шпанци ове „идемо да прскачемо потоке и шетамо кроз планину“ излете организују на нивоу школе) и мислим на приче наших другара који раде са предшколском децом. На приче о манијакалним, поремећеним родитељима којима је (да не давим примеримакојих се сећам) једино безбедно и одговарајуће место за дете простор који забрињавајуће личи на собе у којима обично замишљемо људе који носе кошуље предугачких рукава, какве је Худини волео да носи. Не смем ни да замислим какву генерацију која се тера да расте под стакленим звоном то одгајамо, али ми није чудно кад се помене да застрашујуће велики проценат ситне деце пати од некаквог граничног облика или од комплет аутизма.
За то време, тупави европејци дрљају колена и цепају патике по некак'им вукојебинама без интернета. А ја не могу да се сетим дебелог француза или заокругљеног шпанског мужјака старијег од 25 година.
Међутим, брзо се испоставило да у планини има и људи који као да су пошли на корзо, а не у камењар, као и да су ове патике заправо одличне за терен. Морао сам стално да пазим да их не поцепам на неки камен и пипкао сам где ћу да згазим (било је благо блатњаво, а кажу да је после кише каљуга, мада бих интернет коментаре о стању на терену и проходности узео са зрном соли), али што се тиче мог омиљеног планинског спорта, неустрашивог скакања са стене на стену, мекоћа ђона и последично осећање апсолутно свега под стопалом су се показале као предност, а не као мана.
Утрениране ноге од скојања и бициклирања су нас с лакоћом проносиле поред планинара у почетку туре. Касније смо углавном сретали људе, јер смо окренули круг са супротне стране.
Свима доступна (отворена) пешачка стаза кроз Торнило има облик слова θ, где пречица служи да слабији скрате стазу а уобичајен смер је улево. Ми смо кренули удесно, јер је то било одмах пред неког видиковца на који смо најпре вирнули, и нисмо решили да се окренемо кад смо схватили да идемо контра смером.
Што се показало као добра ствар.
Као прво, мимоилажење спораћа (породице са ситним клинцима, пензоси и људи ван сваке форме које је друштво натерало да крене да се бави нечим) је много брже простије од обилажења. Као друго, hic sunt ibexii. Апенински козорог је поприлично распрострањена живуљка а на интернету смо видели да их на Торкалу има поприлично (да нису превише плашљиви знали смо од раније).
Међутим, реч је ипак о дивљој животињи којој је основна стратегија преживљавања да види опасност пре него што буде уочена (пентрање по немогућим местима је популарна дисциплина у козорога, али немају ништа ни против терена по којем и човек може да пређе без икакве опреме)
Наиме, козорози ће се радо поставити тако да људе гледају с леђа а да их људи који им прилазе не уоче. Осим ако их боли уво.
Та стратегија одлично функционише за уобичајен правац кретања људи дуж Торкала. Ми, који смо ишли контра, смо их лако виђали и кад их нико други није видео.
Други - два јарета која се сунчају на стени, у лежерним позама које се непогрешиво тумаче са „мени је невероватно удобно“ и која су ме пустила 1. да им приђем, 2. да се узверем на стену наспрам њихове, на дај-боже 8 метара 3. да их одатле сликам до миле воље.
Све то под не баш забринутим оком мајке, која је лешкарила 80-ак метара даље и код које су јарићи отишли пратећи ме кад сам и ја кренуо назад на стазу.
Овде ћу скренути пажњу читаоцима да стање у ловишту (тј. квалитет фауне) и број ловокрадица и криволоваца активних на терену у свако доба можете да оцените боравком у природи, хајд' да кажемо мало ван главних путева (не рачунам срнећу дивљач у земљама ЕУ) и анализом следећих фактора:
1. броја грла дивљачи које видите
2. растојања на којем сте их видели
3. растојања на којем закључују да сте преблизу и брзином бега.
Назад на козороге, трећи импресиван сусрет, није баш за адреналинско одушевљење као ова два, јарчић који брсти, повлачећи се мало од главне стазе, док га ја пратим и фоткам са 15-ак метара.
Белоглаве супове (има их, Шпанија им је највеће станиште) нисмо видели јер је било језиво ветровито; амоните, којих као има много, нисмо видели уопште (мада нисмо ни претерано гледали).
Све у свему, било је одлично, сјајно, незаборавно, прелепо, заиста *нов* предео, свакако вредно репризе. Свакако на листи „понови како знаш и умеш“ – обзиром на исцрпност наше посете Шпанији, ко зна кад ће се и да ли ће се поново јавити прилика за поновну посету. Већ сад ми је жао ако ипак не буде прилике.
Да завршим причу ведријом страном улице. Дакле, скакање по стенама које штрче на све стране ми је одувек било занимљиво, лако, и мнооого ме мање умара од равномерног гуљења стазе узбрдо или низбрдо. Можда због много динамичнијег рада мишића? Како било, у односу на просечног шпанског планинара-туристу, који би пре црк'о него ризиковао да закорачи на стену (па макар то била и плочетина од 2 тоне, усађена у земљу да се не помери наредна 3 милиона година?) и који са задовољством меља кречњачку црвеницу међ ножним прстима ако је кренуо у патикама, гледао сам да не прљам патике више него што морам, што значи да сам око 90% пипавог терена провео пркосећи свим важећим законима гравитације и равнотеже који су на снази у Шпанији, или бар (судећи по погледима) изгледајући к'о Леголас на Карадрасу, незаинтересовано лебдећи на некој врлети више глава поворке која се бори да одржи равнотежу на стази.
Најбоља епизода десила се при сусрету са клубом „први пут ван асфалта“, углавном екипе која није баш у првој младости и која сходно томе има болно лоше познавање кретања по нечему што није асфалт (реда величине па придржи се руком, тупсоне). То друштванце је на једном узаном делу стазе наишло на стену која је као препречила стазу, штрћећи као клинасти степеник, са једне стране 20-ак цм, са друге неких 50-ак. Блатњава и клизава, али са згодним жлебом на самој средини дуже стране и са две громаде са обе стране (ширина тог клина је можда метар и двадесет) на које се свако може ослонити и преједрити преко тог клина без проблема.
Са обе стране су се пружале громаде по којима се од шале могло проћи поврх тог чепа, али биле су обрасле трњем и грањем крзо које ни ласица не би прошла неогребана.
Ваљало је чекати на ред.
По брзини дешавања ствари, то би могло да траје и по пола сата.
Како су прелазили препреку?
Један матораћ, ваљда главни командант, заузео је бусију са ниже стране камена, са друге је стајао неки момак, крупан али мекан. Улога команданта је била да објашњава/командује не баш сигурним члановима екипе (99%) како да савладају препреку и да ускаче као помоћ ако млађи, који је имао улогу прихватача на нос падајућих, не успе да се избори сам.
Прелазак је типски почињао дугим оклевањем и скупљањем храбрости, по правилу се завршавао незграпним атерирањем на једну ногу са искораком ради повраћаја равнотеже, мало ређе падањем унапред (са прихватањем) и у 10 посто случајева падањем на задњицу и суљањем низ камен (неспречиво).
Пропустили смо двоје, а онда је на ред дошао неки тип који није био спреман ни да приђе препреци. Закорачио сам напред и чича је моментално кренуо у своју „сад стани овде, па се намести онде...“ тираду (благо заборавивши да нит' је питан нит сам му под командом) ал' на свеопшти шкк окупљених, једноставно сам набио прсте у онај усек на пола камена и са њега се у сласт одбацио у вис и у даљ и елегантно се дочекао на прсте друге ноге метар иза камена и каљугице коју су врпољењем створили уз њега. У још два корака био сам далееееко од њих :)
Мало касније, срео сам првог козорога...
Нема коментара:
Постави коментар