27 фебруар 2018

To Live and Die in Granada

На блогу ових дана није било активности јер нема о чему да се пише.
Укратко, налажење смештаја за краћи боравак је гадан посао и испоставља се да је незахвалан и уз присуство агента на терену.


Да цитирам искуство које је Клуб путника имао кад су тражили кућу у Гранади:

Potraga je trajala ukupno četiri dana, tokom kojih smo pozvali najmanje stotinu brojeva telefona i pogledali desetak stanova. Prvo nam je pomagala Karolina iz Poljske, zatim Laura iz Španije. Naučili smo da su stanodavci mnogo prijemčiviji i raspoloženiji kada čuju domaći akcenat – informacija koja će biti korisna narednih godina.
Kao i u Istanbulu, potraga je u početku delovala beznadežno. Prvih pedeset poziva završilo se kratkim i jasnim 'ne'. Niko neće da izda na dva meseca. Nekoliko puta su rekli 'da', pa su se predomislili. Neki stanovi imaju previše nameštaja, neki su suviše mali, a neki su jednostavno previše lepo sređeni za naše potrebe...“

Дакле, ових смо дана вредно кљуцкали по сајтовима, фејсбуцима, листама... на којима домаћи траже / нуде станове домаћима. Шта смо научили?

0. Испод 300 евра без режија не вреди тражити (није да смо се ни надали много, али...)

1. Најчешће се нуде траљаво (студентски) опремљене собе - имаш кревет и ормар а остало су заједничке просторије. Није за неког ко ће у тој соби да проводи радно време. Такође, цене за такве собе нису баш разумне (додај још мало па узми цео стан, побогу) и врло често су собе само за једну особу.

2. Станове на тако кратко време не да нико. Агенције су у фазону „ви нама платите а ми онда убеђујемо станодавца да вам изнајми стан на тако кратко време“. Добро, а ако се нико не убеди? Остало је недоречено и колико то ми платимо агенцији.


Са више страна смо чули да налажење стана у Шпанији није проблем; заиста, понуда је добра а цене су сасвим коректне (за стране плате) – међутим, увек се радило о породици која узима већи стан на дуже време. Два сумњива странца која хоће стан на два месеца? Хм...

Додатни проблем у свему овом представља и то што имамо агента на терену – другарицину другарицу (а и нашу) која живи у Гранади и врло је вољна да помогне. Зивкала је бројеве које смо јој слали, шетала се по агенцијама... и ништа. Можда може уз убеђивање на кратко време, ал' онда ћемо да добијемо цену да умреш. Није ни чудо да ербиенби онако дере, може им се.

Кад смо код тога, у тренуцима очаја сам (ех) тражио смештај и на AirBNB, може се тамо проћи по нормалној цени, под условом да је ОК бити у неком селу на 50-ак километара од негде (мањи проблем) са дискутабилно опремљеним простором (већи проблем) који је скоро увек дељен (е па да га ј*).

Наше епско путовање стајало је на климавим ногама.

АЛИ!

Наша другарица – теренски агент понудила нам је да, ако не буде друге, упаднемо код њих на гајбу. Имају велику гајбу у којој је празњикаво са њих четворо (стамбене јединице су у Шпанији баш велике за наше појмове), имамо велику собу за нас а остало делимо. Ово је већ мањи проблем, делимо са нашима а не са ко зна ким, а на инсистирање да собу, ако будемо завршили код њих, изнајмимо, се нису превише опирали. У суштини win-win ситуација. Имамо смештај у којем ћемо бити као домаћи за разумну кинту, као и проверено квалитетно друштво за часове доколице.

Да ли то значи да је прича са тражењем смештаја завршена? Скоро па сигурно да неће бити друге. У бољем случају, наћи ћемо оглас на бандери или прозору кад већ будемо тамо, а и преговори лицем у лице можда прођу боље. Ко зна како нас замишљају.


Сад мало други члан екипе на исту тему...


Иако већ са узбуђењем причам пријатељима о плану за 2-месечни боравак у Гранади, можда не треба још да ширим вест јер једна крупница није решена: стан.

Издвајам десетине сати тражећи једнособан стан са бар коректном кухињом и пожељно гаражом. Има баш лепих станова за 300350 евра, шаљем власницима и агенцијама поруке преко сајта (idealista.com), објашњавам (на шпанском) ко смо и на колико дуго долазимо. Једва чекам да неко одговори, да им објасним да смо запослени, да нисмо клинци, да можемо да платимо унапред. С друге стране, другарица ми је дојавила Фејсбук групе на којима махом студенти траже и нуде собе и станове; убацим се у те групе и пратим, пишем. Највише се траже и нуде собе за 1 особу. Станови се врло ретко нуде, а и онда су обично 3- или 4-собни – исцепкаће то студенти.
Од послатих 50-ак порука, јавила ми је једна агенција да их позовем на телефон да се договоримо. Е баш супер. Примила сам и поруке на Facebook групама, али ништа корисно –студенти који су схватили да ја нудим собу (?!), или други који се извињавају што је минимум боравка 6 месеци, или ми неки нуде собу за 1 особу (?!). Опет мућак, упркос недељама потраге.
Гранадска другарица је била љубазна да окрене 15-ак бројева које сам јој дала. Неки се не јављају, неки су већ издали, једна агенција је замоли „да дође на ту и ту адресу, да јој уживо објасне како стоје ствари“. Тамо су јој објаснили да нико неће издати на тако кратко, него да једино можемо ми њима да платимо услугу тражења стана (цена непозната), па ће они убедити некога да нам изда стан на 2 месеца. Наравно, по доста вишој цени, можда и дупло вишој. Ма одушевљени смо.

Већ кад сам помислила да није искључено да на крају нећемо ни ићи у Еспању, на срећу спашава нас управо та Гранадска другарица. Живи са породицом у пространом 4-собном стану (заправо, тешко је наћи стан од 4060 квадрата, невероватно како их је мало у огласима), а пошто је једна баш велика соба слободна, можемо ту да се сместимо. Можемо слободно и на лицу места да нађемо нешто боље и одселимо се, ни то им није проблем. Оберучке прихватамо и помињемо да вероватно нећемо мрдати, јер тешко да ћемо време лаганог уживања по граду заменити за обилажење станова. Договоримо се за пријатељских 250 евра (соба + трошкови).
Паковање и радовање могу да почну :)




Нема коментара:

Постави коментар