Дигиталне ландаре: кућа, пос'о и терање кера: Dehesa del Generalife, или, МТБ у души, 23х700 на фелни.

Јучерашње послепословно бекство на бицикл искористио сам да одем у гранадски приградски парк (парко периурбано, како би га они назвали) и видим шта све тамо има, осим потенцијалне хладовине и миришљавог дрвећа.

Покушај асфалта

Налетео сам на део Гранаде који је већини туриста потпуно непознат - Dehesa del Generalife (теферич-пашњаци).

Онај ближи део, који се надноси над Алхамбру и даје леп поглед на њу, моторизовани самоходни туристи можда и посете уз претходно планирање, јер се ту налази видиковац „Маварова столица“ (Silla del Moro), тврђавица која је, поред учешћа у одбрамбеном систему Гранаде, служила и као главни разводник за воду, а по предању и као место на којем је Боабдил (последњи кебаб-калиф) седео и с тугом у срцу глед'о на своје царство у време неких буна (пре проблема са оно двоје) – ово не треба побркати са наводним местом „последњег маваровог уздаха“, које је на (ауто)путу за југ, 13 км ваздушно од Гранаде.

Није асфалт, ал' тако изгледа.

Гребен брда на чијим обронцима лежи Алхамбра је потпуно заравњен. Брдо је практичан значај добило најпре као место за скупљање воде - заиста, овог кишног пролећа одасвуд се цеди вода, а ако се добро сећам, туда је провучен и аквадукт који je узимао воду из горњег тока реке Даро (тече између Албиасина и Алхамбре, где се сви сликају и гурају са таксистима у улици ширкој цирка метар и тридесет) – а касније и као место на које се господа повлачила током лењих месеци и уживала у летњиковцима. Како пише на таблама на уласку у парк, не дирајте археологију. Очигледно је могуће саплести се о којекакве арефакте.

Толико о општој култури, сад практично; Улаз у Дехесу налази се изнад паркинга за аутомобиле код главног улаза у Алхамбру (онај даљи од утврђења); продужи се улицом и улази се у кружни ток. Постоје два пута која иду узбрдо. Леви је затворен рампом и служи као приступ паркингу за запослене у Алхамбри. Асфалт на том путу је грозан, уништен, разваљен, и води до тврђавице Сила дел Моро - очигледно су некад мислили да је долазак колима до горе добра идеја, па су то забаталили пре више деценија. Десни пут води поред гранадског гробља – узгред, изгледа да њихови крематоријуми помало радуцкају и преко дана, па ако одједном осетите дискретан мирис угаљ-загореле шерпе, правите се да тата није спалио Ђенку. Тим путем се колима може попети до срца парка - спортских терена и столова за пикник, као и путева који воде до милион видиковаца (где год дођете до ивице падине, имате видиковац).

Од спортских терена (главном фудбалских) одавно није остало ништа употребљиво, ко год да је ту као момак пикао лопту, сад је сигурно у бољем случају деда, али парк има друге кориснике.

То је оно где смо на сцену ступили ми, односно, наши бицикли, на којима смо данас кренули да моје јучерашње истраживање спроведемо до краја.

Важна напомена. Моторним возилима се може ићи само једним путем, до спортских терена, и до једног видиковца. На свим осталим путевима и стазама (80% дужине) дозвољен је саобраћај ИСКЉУЧИВО бициклистима (и пешацима)!

Дехеса је, у суштини, хипер Кошутњак; 90% људи које сретнете или трчи или вози бицикл а залуталих псеудоизлетника нема, јер нема никаквог пратећег садржаја, нити је баш близу, а паркова у граду има до миле воље.
Елем, бицикл. Планински бицикл, наравно. Асфалт је остао поред гробља а горе је пут у бољем случају поливен бетоном. Како ћемо ускоро сазнати, „терен“ на Сијери Хуетор је аутопут за ово овде.
Ми смо, јелда, опремљени друмским бициклима. ОК, ја возим нешто што је тренутно најближе хибриду, ал' точкови и гуме су свакако друмашки.
Како било, поглед који се од спортских терена (и краја штрафте дозвољене и аутомобилима) пружао у брда и ка Невади довео је до краћег убеђивања и давања гаранција да се точкови и бицикли неће распасти ако само мало вирнемо шта има даље.
Вирнули смо.

Иза дословно почиње вриштање низбрдо.

Онда смо то даље и одвозали. Пун круг. На друмским бициклима.
Погледи које смо добијали од практичних маунтибајкера (ми смо то овај пут били само у души, опрема нам је жалосно некомпетентна – или није?) варирали су између крајњег запрепашћења и мешавине страха и сажаљења. Како је то други члан екипе фино приметио, као оно кад те неко стартује на улици с небулозним питањем, па гледаш да ли је луд, урађен или саучествује у џепарењу. За људе којима је ближа ауто-техника, терали смо болиде формуле 1 тамо где се евентуално може очекивати трактор.
И прошли неогребани.
И практично доказали да по стилу вожње једно 70% МТБ-ера не мора уопште да вози МТБ, јер га по терену вози исто к'о ми друмаше. Својим очима глед'о.

После спуста са брда, проласка поред рушевина неког манастира и вожења изазовном стазицом дуж реке Даро (цирка 2 гажења, срећа, топло је), завршили смо у Сакромонту. За њега се може рећи да је најруралнији део центра Гранаде; заиста, 20 метара после оног где престаје интерес туриста (последњи добар а бесплатан поглед на Алхамбру) почиње оно што се зове „куће у потоку“. Који минут вожења касније, били смо у центру Гранаде. Нико од свих тих људи није могао ни да претпостави куда смо прошли и шта смо све видели. А ми... били смо ненормални, непобедиви и срећни. Скоро па као и увек.

У овом „аустралијском бушу“ би се вероватно могло одрадити једно дискретно дивље камповање. Дубоко утиснути трагови наших уских точкова вероватно ће збуњивати МТБ-ере до следеће сезоне обилних киша.