01 мај 2018

Андалузија међу маслинама

Захваљујући величини Шпаније, постало је нормално да при планирању следећег викенда користимо реченице типа „дај бре, то је 350 км, што бисмо ишли дан раније, кренемо ујутру и стигнемо таман кад нешто почне да ради", али и да сва међуградска путовања проводимо на аутопутевима. Очекивано, „она права“ земља се и овде често само овлаш види са 120+ на сат – мада је и даље неизмерно живописнија од комплет аутопута братство-јединство. ОК, без дела кроз Словенију, бар за нас навикле на панонске и поморавске низије.


Пошто смо прошле суботе некако баш брзо одрадили Кордобу (да, и о томе треба писати), решили смо да у повратку прођемо регионалним путем. Слике одатле немам, држао сам се за волан, али могу рећи да је било уживање возити. Аутовие су бесплатне па сви камиони иду њима, једино крупније/спорије возило на које можете да налетите је локални аутобус. Путеви (бар по нашем региону) су интензивни а Шпанци испрекидану линију постављају тако да сам коначно разумео сврху поседовања аутомобила од 3500+ кубика са пратећим бројем коња и премерених физичара и прави смисао оног Race With The Devil On a Spanish Highway (види туђи мултимедијални материјал). Време и простор за обилажење често не трају дуже од 3-4 секунде и 40-ак метара, док су прегледни правци често реткост. Као и у Француској, спашава што скоро сви за то способни возе на милиметар од ограничења, али тим више нервира кад се нађе неко ко вози мало или осетно спорије него што се може ићи.
Свакако,  ако се има времена, живописније је ван аутопутева.


Елем, при повратку из Хаена решисмо да закачимо и сеоце Ла Гардиа де Хаен (Хаенска Предстражница?), којим је у крајње средњовековном маниру доминирала импозантна, нимало китњаста, зна-се-чему-служим тврђаветина. На наше големо разочарење, улази у тврђаву су под ланцима и катанцима. На табли пише „једнo од највећих утврђења...“, не могу сад да се сетим да ли се односи на тог типа у свету или у Шпанији, али велика јесте. Чак и пуста селендра којом доминира (и која има свој сајт, који је скоцканији од сајтова којечијих главних градова, кхм кхм) је некад била значајно и велико место, али је временом примат препустила Хаену.

Како било, тврђава је кроз своје инкарнације служила сврси од постања света до повлачења Француза, под којима је прошла к'о Смедерево под Немцима. Оно што је остало је реновирано пре коју годину, али из оног што се види кроз капије и катанце, очигледно не сматрају да је то спремно (и безбедно?) за посете.

Снимак са ружније стране
Дан у Шпанији је, срећом, бескрајно дуг према поподневу, тако да нам је остало још прилично времена. Запутили смо се ка „козарској пећини“, за шта се испоставило да је 10-ак км дуг пут, најпре уз опако уску асфалтну цртицу, а касније по још ужем макадаму дубоко у терену. Све је прошло без проблема – наш четвороточкаш се показао као погодан и за много гора места, а ми смо успели да ждракнемо у најмаслинарскији регион на планети из непосредне близине.

Овде смо се паркирали. Иза џипа, мислим... Нико нормалан овуда не вози Мондео...
 Како то изгледа?

Маслињаци к'о маслињаци. Ако сте некад прошли поред маслињака у Грчкој - исто то, само на много грђем и стрмијем терену. Ко није видео: беспрекорно уређено, окопано, око стабла формиран базенчић за скупљање воде, где је сувље, развучен систем за наводњавање. Ако је нагиб суманут, брдо издељено на терасе. Изгледа да само квалитет тла утиче на то хоће ли бити маслињака, јер их има и тамо где није лоше користити алпинистичку опрему. Масињаци око Ла Гардие спадају у категорију питомих.


Међутим, само подручје богато је стрмим брдима, тако да није цео простор премрежен маслинама; остало је простора и за нешто четинарске шуме и за крш, који поприлично личи на најпитомије варијанте приморског крша у јадранском приморју. За то је вероватно одговорна друга могућа грана пољопривреде у овом крају, козарство+овчарство, тако да увек има ко да подшишава макију и спречи да све живо зарасте.


За пећину се испоставило да је 50-ак метара дубок свод у литици, који је у континуитету насељен од млађег каменог доба, с тим што су, откад су људи из пећина прешли у плодове грађевинске бранше, станари козе и овце.

Укратко, имао сам ту част да, надајући се да ће се на крају ипак отворити прави пећински ходник са пратећом правом пећином негде дубље, тамо и назад прегазим пет хиљада година стар слој, да се стручно изразим, шупљорожачких брабоњака у разним фазама фосилизације, на површини углавном почетним. Ако за нешто те дебљине није примереније рећи банка, а можда и стратисфера.
(Прање патика тек предстоји... мириси и укуси увукли су се у најстиније поре у ђону)
Срели смо и становнике те пећине, прилично велико стадо коза и оваца, као и пастира, са све три или више (ми видели толико на челу) поголема пастирска пса, дакле, без шале, заокружен рурални комплет. 
 


У којој мери смо били занимљиви пастиру и колико често туристи ма које феле навраћају до пећине, остаје непознаница. Све је свакако обележено као да ће сутра почети аутобусима да пристижу.



То је, дакле, мало скривенија Андалузија, земља маслина, црногорице, крша и коза, на чијим се гребенима и литицама уздижу бедеми хиљадугодишњих тврђава, док на питомијим обронцима испод њих тешким сном сијесте спавају бела села или брујуцкају читави градови, са својим појасевима зграда, од ренесансних до паметних, места у којима је остало мало или мало вишке Маварске крви; док са једва приступачних зуба у кањонским теснацима и данас ветровима и муњама пркосе остаци бројних осматрачница. 


Клима и природа Шпаније љубазнији су према старим градовима него према људима који их настањују. Биљке тешко и споро пуштају корење, а камен рађа у изобиљу; старе зидине, кад су изгубиле сврху, ни зуб времена ни руке људи нису свлачиле и круниле. Овде свака напуштена појата може да траје триста година, на Балкану се већ за пола века не може разазнати да је ту некад стајао тврди град у којем је столовао какав велможа... Предели Андалузије и Кастиље обилују утврдама, и што путник пређе више путева, више ће их видети, а распламсалу машту сваки од њих вуче – што на готски романтичнијем месту, то јача гравитација. Колико ће нам време дозволити да видимо... читаћемо и писаћемо у неком од наредних текстова.


Нема коментара:

Постави коментар