Кад смо ономад путовали у Кадиз, решисмо да, уместо аутопистом (није било бесплатне варијанте) идемо магистралом, ослањајући се на пријатно искуство при повратку из Кордове. О агонији тог путовања у неком од будућих постова; елем, у повратку смо се без трунке размишљања одлучили за аутописту. Па нек' кошта шта кошта. Сваку смо глупост пробали, укључујући и шунку од 180 евра кило (и о шункама ћу писати), па да видимо и шпански аутопут првог реда.
У теорији, не нуди ништа, односно, ограничење брзине је 130 уместо 120 и, као, одсуство камиона, који радије иду по аутовиама. Мда, а кад, као у овом случају, нема аутовие у близини?
Дакле, шта се дешава у пракси?
Аутописта на коју смо изашли била је крајње неимпресивна, две не-баш-најшире траке по смеру, смерови одвојени зеленим зидом, оградом од украсног грмља и жбунова; баца мало сенке, штити очи од ужареног неба, зеленим листовима и шареним цветовима одмара очи. Пријатна промена у односу на углавном стерилне аутовие.
Али није то оно због чега се плаћа излазак на аутописту.
За оне којима је референца на ово малкице бланко,
1. Ограничење брзине од 130 км/ч се односи на минималну дозвољену брзину,
2. Пут је пројектован да дозвољава дотичне брзине, за разлику од аутовиа, које су понекад трасиране тако да је и 90 превише,
3. НЕМА КАМЕРА, НЕМА ПОЛИЦИЈЕ,
4. Камионџије споразумно избегавају тесне аутописте.
Односно, плаћате за овај осећај...
Нешто слично као на нашим аутопутевима пре мерења пролазног времена, само без манијакалних гастоса и псеудокримоса који су ти предњом маском у гепеку а дугим светлима у потиљку.
По злу смо запамтили и улазак у Шпанију, бескрајно малтретирање около-наоколо бедним брзинама док се нисмо дочепали праве аутовие, тако да смо решили да се отворимо и за излазак из Шпаније. И - пут од Сал Ђироне до Француске нисмо ни осетили, ишло се широким путем са 3-4 траке, као у Француској.
Шта закључити? Ако популарна рута нема алтернативу у виду аутовие, идите на аутописту. За све остале случајеве, аутовие су довољне.
У теорији, не нуди ништа, односно, ограничење брзине је 130 уместо 120 и, као, одсуство камиона, који радије иду по аутовиама. Мда, а кад, као у овом случају, нема аутовие у близини?
Дакле, шта се дешава у пракси?
Аутописта на коју смо изашли била је крајње неимпресивна, две не-баш-најшире траке по смеру, смерови одвојени зеленим зидом, оградом од украсног грмља и жбунова; баца мало сенке, штити очи од ужареног неба, зеленим листовима и шареним цветовима одмара очи. Пријатна промена у односу на углавном стерилне аутовие.
Али није то оно због чега се плаћа излазак на аутописту.
За оне којима је референца на ово малкице бланко,
1. Ограничење брзине од 130 км/ч се односи на минималну дозвољену брзину,
2. Пут је пројектован да дозвољава дотичне брзине, за разлику од аутовиа, које су понекад трасиране тако да је и 90 превише,
3. НЕМА КАМЕРА, НЕМА ПОЛИЦИЈЕ,
4. Камионџије споразумно избегавају тесне аутописте.
Односно, плаћате за овај осећај...
Нешто слично као на нашим аутопутевима пре мерења пролазног времена, само без манијакалних гастоса и псеудокримоса који су ти предњом маском у гепеку а дугим светлима у потиљку.
По злу смо запамтили и улазак у Шпанију, бескрајно малтретирање около-наоколо бедним брзинама док се нисмо дочепали праве аутовие, тако да смо решили да се отворимо и за излазак из Шпаније. И - пут од Сал Ђироне до Француске нисмо ни осетили, ишло се широким путем са 3-4 траке, као у Француској.
Шта закључити? Ако популарна рута нема алтернативу у виду аутовие, идите на аутописту. За све остале случајеве, аутовие су довољне.
Нема коментара:
Постави коментар