Гранада и ускршње процесије

Ко се затекне у Гранади за ускршњу недељу, у сећању ће му остати две ствари: експлозија промета по угоститељским објектима и процесије.

Бар на улици, од овог нема побожније и свечаније.

Цела недеља пред Ускрс пролази полупразнично или празнично, а гранађани су и у Шпанији познати по празничној атмосфери. Већим делом недеље се ради на пола гаса, четвртак и петак су нерадни, суботу се ради (?) и у недељу и понедељак се опет не ради.

За све то време, град је под опсадом процесија.

Шта је процесија? То је измењена врста литије, где поворка не дефилује атаром, него одређеним градским улицама – за ово ћемо претпоставити да је прилагођавање модерном времену, где није баш практично правити круг од 50 км обилазницом око града. Кад сам био мали (а и све до сад) био сам убеђен да католичке процесије служе да се нека од реликвија у поседу неке од важнијих месних цркава прошета градом и проспе свој благослов по окупљеном народу и околини.

У Гранади сам научио да је процесија, бар ова локална, најобичнији сеоски вашар и забава за широке народне масе, у којој нема р од религије и п од побожности, а једини циљ је да буде шарено и да будеш близу док иде то шарено. У суштини, карневал на тему религије.

Из оног што сам видео, процесије причају причу о Исусовом страдању са фокусом на догађаје који су се десили тог дана – можда грешим.

Како то изгледа?

Најпре полиција блокира приступ улицама којима ће се кретати поворка. Добра ствар је што поворке увек пролазе центром и мање-више сви локалци знају у које доба ће шта бити недоступно за пролаз (туристи ионако не мрдају кола кад их једном паркирају, тако да нису проблем), тако да нема хаоса и колапса, све се изведе елегантно и ефикасно. Свакако помаже и што главне саобраћајнице не иду кроз центар града.

Затим разне безбедносне службе (локална и регионална полиција, гардиа цивил, гардиа протексион, хитна помоћ… само им комуналци фале, изгледа) лагано обуставе пешачки саобраћај преко трасе којом ће проћи процесија. Раја свакако брзо заузме места дуж шпалира, тако да се очас направи живи зид. Од присутне раје, 30% чине они који су ту да одгледају ствар од почетка до краја, 50% су они који су се затекли близу главног догађаја (проласка… реликвије?) па хајде да одгледају и 20% је оних којима је управо пресечен пут а иначе су гледали своја посла или су покушавали да побегну одатле чим су видели шта се спрема. На неким местима, да ли главним штрафтама или на кључним пролазним местима „најјачих“ процесија се конструишу и трибине (улазница се плаћа) на којима можеш лепо да седиш, уместо да се гураш с осталом рајом. Трибине се, очекивано, попуне добрано пре почетка догађаја.

Добар фотограф и добар снајпериста знају све погодности места са добром прегледношћу околине. Мени је као чука послужила задња гума џипа који је згодно био паркиран уз сама црквена врата.

  Оно што ми се много свиђа је што процесије гледају (и опште, иду напоље) сви који могу да се одрже на ногама на потребном растојању од куће до хепенинга и назад, дакле, све од 5 до 75 је на улици. И бабе и деде и средњедопци с подједнаким еланом и животном радошћу шетају градом као и адолесценти од 12-42 године. Само се сетим оне наше чамотиње и туга ме спопадне.

Онда, после којих год обреда да се врше иза црквених (самостанских, опатијских…) врата за одабрану мањину (не видим да том приликом из цркве излази обичан народ), поворка излази и креће да се формира на улици.

 

Могу да изгледају и много више као материјал из ноћних мора.

 Најуочљивији део поворке свакако чине припадници Ку-Клукс-клана смртождери дементори моћни ренџери некакве закукуљене сподобе у одорама разних боја и огромним шпицастим капама које покривају цело лице (боје и комбинације зависе од процесије / реда којем припадају / цркве из које излазе); шта која представља и шта они представљају нисам схватио; зову их „назарећани“ (ултрас инквизитори би био знатно бољи термин) а локалне посластичарнице имају сезонски колач истог имена, тј. фигурицу дотичних утвара од танке чоколадне глазуре, вероватно пуњене шлагом. Нисам пробао.

Назарећани се држе ивица поворке и делују као да штите оно унутра – е, оно унутра су хитови готик-католик културе, тј напитцхене цице (или, гори случај, бабе) које су обучене у некакву црну одеждицу која би вероватно требало да означава жалост али је знатно више у Catholic High School Girls in Trouble - најбоља цица у конгрегацији фазону. Вероватно цењено место у поворци а у суштини одлична прилика да се млада изрекламира.

Нажалост, само поглед на ноге...

 За њима наступа главна атракција. Нисам уочио да се ради о реликвији – у свим случајевима ради се о огромном, филигрански изрезбареном и (фејк) позлаћеном или посребреном сандуку, огромних димензија (пажљивим осматрањем унутрашњих и спољних фактора уочено је да сандук носи 14 рмпалија, дакле тежина му је огромна – рмпалије су унутра, сандук нема дно) а главна поента сандука је што је на њему приказана нека од сцена из страдања, или нека слична религиозна тема – нигде нема назнаке да неки део поставке на сандуку чини некаква реликвија – за потребе текста, док ме неко не исправи, зваћу дотичну инсталацију реликвија.

Овај пут, једна од мање живописних

Из оно католичких цркава у којима сам био (а био сам), могу да закључим да ове скаламерије нису део редовне црквене поставке и да се тематски износе напоље о важним или одређеним празницима. Уз реликвију увек иде и вођа пута – тип који урличе на оне унутра (у оној гунгули нема другог начина комуникације?) и налаже им кад да крену, стану, и где и колико да скрену. Реликвија се носи, изгледа, спорим, гегајућим кораком, тако да се увек лагано и достојанствено њише са стране на страну, чак и кад стоји; клаћење напред-назад нигде нисам приметио.

Свештеника, нема нигде. Нико ништа не чита, нема молитве. Само облаци вештачког тамјана (који је, нажалост, и код нас заживео – бар да су му мирис погодили). Остаје нејасно зашто поворка онда сваки час застаје.

За реликвијом табања којекаква црквена омладина (данас сам први пут видео инквизитрочиће), махом женског пола, од којих неке изгледају као да им је заиста мило што су део поворке, док неке, изгледа, спречавају кеца из владања.

Инквизиторчићи малени...

 

Ова се очигледно лудо забавља.

 

На крају иде плехани оркестар. Има их толико да ми је невероватно да свака црква има толико људи довољно талентованих да буду у оркестру. Свирају солидно и увежбано, али музика коју свирају нема везе с црквеном. У бољем (и често једином) случају, музика која прашти иза реликвије је идеална подлога за некакав Mexican standoff и кад оно чује, неупућени посматрач стварно може само да помисли да ће одједном сви да поваде прангије и да гледају ко ће први да трепне па да крене општа рокачина.

Поворка споро и достојанствено обиђе своју руту и врати се у матичну установу. За њом остају „колотрази“ од воска који капље са свећа – ових дана не само да по воску можете непогрешиво да погодите којим улицама иду процесије, него и где су најкоришћеније трасе – а можете и лепо да се омакнете, јер је слој воска подебео.

Што се тиче народа који то посматра… тјах, рекоше ми домаћини да су Шпанци генерално религиозни, али да у суштини о својој религији немају појма (хм, познато ми ово однекуд) и да им је главна фора у религиозности да буду виђени на процесији. Заиста, понашање публике на процесијама је чемерно. Нико не ћути, чак ни кад га мимоилази реликвија, сви (без опасности да паднем у „деца су хрскала јабуке“ замку из Смрти господина Голуже), ако је поворка вечерња, све време жваћу некакву брзу храну, грицкалице или слаткише, довикују се са друштвом, позирају за селфи, или, ако су стварно душом и телом у причи, снимају догађај мобилним. Тек понеко из масе – један на стотину, или мање, онако изнебуха посегне да дотакне реликвију и затим се прекрсти на начин иза којег ниједна црква на свету не би стала, правећи некакву „ајбожпомози“ звездасту спиралу по грудима полузгрченом шаком. Једном речју: вашар.

Контрасти: девојка из поворке која изгледа као да плаче и оне две у публици, које се у сласт клибере.

Па опет, забавно је и занимљиво (до одређене, не много далеке границе); може се рећи, туристички. Међутим, настојаћу да наредна два дана не залазим у центар. Могу и лепше успомене на центар Гранаде да сачувам.

Остаје да видим како дан живи у редовном стању. За празник, то је сигурно, сви уживају (осим Кинеза, Турака и Арапа – они млате паре).