Путеви у Шпанији: Autovia и Autopista

Пре пута смо знали да у Шпанији постоје две категорије аутопутева – аутописте, „прави“ аутопут, на којем се плаћа путарина и на којем је ограничење брзине 130 км/ч, и аутовие – путеви за моторна возила, који повезују исте релације као и аутописте, на којима се не плаћа путарина и на којима је максимална брзина нижа, оптерећење камионима огромно (нема трошкова путарине па сви иду њима) и често су у лошем стању. Пошто путарина кроз Француску није баш била јефтина, одмор новчаника на путу кроз Шпанију би добро дошао.

Ово се може сазнати са интернета и потпуни је булшит. Аутовие које смо користили су у одличном стању, оптерећење камионима је било минимално и сметало је једино на местима где нема аутовие, него се користе магистрални путеви, на којима је ограничење 80–100 на сат (најчешће 80) а важи исто што и за Француску: сви возе на врло близу ограничења и претицања на (штуро даваним) испрекиданим линијама захтевају (ретко доступне) дуге и празне правце на којима је претицање могуће. Убедљиво најгори и наспорији „нећу да платим путарину“ део пута налази се на уласку у Шпанију, после места Перпињан. Практично све је обичан магистрални пут и 80-ак километара нећете често возити брже од 80. Убеђен сам да је ово покушај Шпанаца да вас убеде у глупост подухвата и одвуку на аутописту (поставили су излазе на сваких километар и по, отприлике). Ко то преживи, на крају ће избити на аутовиу, пут који је по свему налик на наш аутопут (осим по квалитету коловозне површине, која је на 99,99% дужине беспрекорна).

 

Andale, andale!

На аутовии је ограничење у почетку чешће 100 него 120 а камере су врло, врло честе, тако да треба уздахнути и трпети судбину бар до иза Барселоне. Не знам ради ли се о различитим политикама по регионима или општем правилу смарања странаца, али што сте дубље у Шпанији, то су камере ређе и често ће проћи и по сат времена док се нека од њих не појави (сачекуше из патролног возила нисмо сретали нигде по Европи, мада је навигација повремено „на празно“ упозоравала на камере, можда пријављујући места где патроле радо стоје). Претпоставку о непостојању друге контроле брзине осим фиксних камера потврђује и оно у шта се претварају аутовие у дубини Шпаније. 

Иза Валенсије вожња по аутовии се претвара у мултиплејер режим за неки Need for Speed (без мурије) а ограничење брзине се најбоље може описати као апсолутно најмања брзина којом је дозвољено кретати се а да не угрожавате нормално одвијање саобраћаја у већој мери. Вожња брзинама од 130-150 по кривудавом и горедолирајућем аутопуту је изазов који Мондео за задовољством прихвата а и Outrun поджанр New Retro Wave-a који ми се обилно „затекао“ на плејлисти (добро прошаран Judas Priest-ом, Blind Guardian-ом и другим групама познатим по спорим ритмовима и мирним аранжманима) је некако згодно легао, хехе…

 

Arriba, arriba!

Једино смиривање темпа је уследило услед метео услова који су владали на приступу Гранади са севера а који се могу описати једино као потоп са сумаглицом – ту је често и 80 била ризична и нерадо коришћена брзина.

Не, ово је Каталонија. На Сјери је било много горе.

 Све у свему, јак и дебео глас за аутовие – мање од 10% бесплатног пута се вози напорно малим брзинама, док је све остало слобода народу. А важи и савет који је дала наша колегиница Гога – пејзажи су много лепши уз Аутовие.

О томе у следећем броју…