Десант кроз Француску

26. 3. 2018.

Гранада

Ево нас у Гранади, тече други дан, а још увек се осећам као да сам тек стигао. Таквом осећају вероватно помаже то што сунце поштено зађе тек у 21:30, па имам сукоб очију, које кажу „тек је сумрак“ и тела, које каже „трчао си около цео дан“. Али о Гранади касније.

Како је прошао пут?

Прилично добро, мање напорно него пут до Француске. Други дан сам одвозио читав пут сам и нисам крепао од умора.

Прво пријатно изненађење били су француски регионални путеви. За разлику од ужаса који би уследио на нашем ибарцу који силази са планина као што су Алпи, овде сви учесници у саобраћају возе у 90-95% ограничења брзине, која је 90 на отвореном путу. Проблема са малобројним камионима није било, јер се ишло стално благо низбрдо.

За разлику од доласка, имали смо лепо време, тако да се могло до миле воље зевати по околини, а типични „планинчина под снегом“ пејзажи, какви су, кад се изузме масивност и размера свега тога, видљиви и код нас, су постепено били замењени идиличним сеоцима, збијеним и насађеним на разним необичним местима, и шумама раздвојеним пространим пашњацима. Треба тужити Милку што је рекламом заувек истерала машту. Француска низија ми је била много пријатнија од италијанске – на све стране било је шума и шумарака између поља – до те мере да Шумадија делује празњикаво, чак по међама је свуда сађено дрвеће – по правилу воће. Заугарене, запуштене парцеле и запуштена дворишта овде одавно не постоје. Једино што подсећа на пропаст и проток времена су прастаре руине, што утврђења, што давно забатаљених салаша, који су већ толико уклопљени у пејзаж да се могу сврстати у природно добро и/или културну баштину.

Низија нас је убрзо научила још нечему. Наиме, коначно сам схватио зашто је скијање изразито богаташки спорт. Не због цене – не мора се бити богат да би се скијало, него због временских услова. Одакле ми сад то? Што смо се више удаљавали од високих Алпа, то се време више кварило – осунчане, снежне врхове и ведро небо, под којим се без проблема могло стајати у кратким рукавима, постепено су мењали сиво, тмурно, оловно небо, све јачи ветар и измаглица која се претворила у кишурину. Јасно је зашто су богови отишли на Олимп а богаташи на скијање, горе је лепо време и сви другари (и пословни партнери) су ту горе, а доле моји робови црнче под надозром гонича, а по свима њима бију кишурина и ветруштина.

 

Предао сам смену за воланом и одспавао до пред Шпанију: поново сив аутопут с кишом, осим једног неспоразума са навигацијом и уласка у центар града у којем обнављају све саобраћајнице, ништа занимљиво није се десило све до Шпаније.