Зелена Каталонија, шарена Андалузија

Шпанија мало ком туристи као једну од првих асоцијација враћа „зелено“, али управо је то утисак који смо имали на преласку из Француске – Пиринеји су били зелени као наша брда у мају – томе је знатно доприносила велика количина четинара на брдима, али било је ту и потпуно олисталог листопадног дрвећа и жбуња – све у свему, нагао и пријатан прелазак из зиме и раног у добрано поодмакло пролеће. Време је и даље било никакво, што је велика штета – све те боје су биле загасите и „убијене“, али и поред њањавог светла је било тешко отети се утиску да је Каталонија мешанац Шумадије и брдовитијег дела Колубарског региона са знатним упливом Медитерана и много уредније обрађеним пољима. Да се не ради о Србији најјасније се могло видети по стању путева (ех) и по изгледу села, која су остала непоколебљиво средњевековна, групице од по двадесетину или тридесетину кућа боје земље, стиснутих у лако замисливе – и једном можда стварне, али одавно срушене – заштитне бедеме, међу чијим крововима обавезно, без обзира на џепне димензије села, штрчи доминантни звоник. По ретким варошицама на све стране каталонске заставе, дуж путева исписани графити и пароле; све мирише на недозвољено отцепљење и незадовољност таквим стањем ствари.

Ово је Каталонија...

Све ово вероватно не бисмо видели да није требало заћи на ноћење ван главних путева, међутим, ни најмање нам није жао заобиласка и проласка кроз атаре – сву ту лепоту не бисмо видели да смо прошли главним, најкраћим путевима.

Романтично ноћење које сам најавио у једном од првих постова није било као са слике – заправо, права локација је била готово три километра одатле. Домаћин није унео улицу и број (?!) или јесте, али AirBNB из нејасних разлога сваки пут приказује нешто десето, укључујући и читав градски атар као циљну адресу.

На сву срећу сам питао домаћина да ли је то њихова кућа неколико дана раније, јер је било потребно неколико дана да ми бистри Шпанац да одреднице прецизније од „лево од гробља и само право“ (Да наведе улицу и број или да ми пошаље снимак екрана из Гугл Ерта? Ко би се тиме млатио, боље три дана преписке) – можда би то све било лакше решено да су нам гробља иста. Наиме, њима су крематоријуми одавно будућност а розаријуми какве они имају из сателита неодољиво личе на штале, или на некаква постројења.

Све у свему, на време смо се објаснили и на крају првог дана пута смо се обрели пред одговарајућом адресом. Дочекала нас је овећа кућа са огромним двориштем, у којем је владао блажени нерад и неред. У принципу ми није ништа сметало – спавао сам и по много горим местима, осим што сам заиста очекивао да додељени нам помоћни WC ни најмање неће мирисати на неку давно побеглу пишалину, а и на мој попизд због каде из које вода не отиче (повади јебене длаке из сливника, домаћинееее) домаћин је мирно одреаговао са „а, ма не брини, то споро тече, оде на крају“. Поготово кад то кошта, са таксама и прирезима, 40 евра за ноћ за двоје.

 Рано ујутру (прерано, померен је сат) напуштамо уснуло село, праћени предивном песмом косова и вречањем једног папагаја, који навија из огромне волијере у суседном дворишту. Време се пролепшало и до подне, кад смо се обрели у Валенсији, сунце немилосрдно пржи, силином незамисливом у планинама. Некако смо се провукли кроз Валенсију, нишанећи тржну четврт, да се огребемо о бесплатни интернет у Декатлону, ком приликом смо се овлаш упознали са шпанским идејама о скретању лево. На крају, завршавамо на супротном ободу града, простору од добрих 4х4 километра са само паркинзима и тржним центрима. Потпуно, потпуно празним. Касније сазнајемо да смо погодили двоструко нерадни дан – недељу и Пасху – Шпанцима цела ова недеља пред Ускрс дође к'о наше Преображење, не ради ништа живо.

Излазимо у подневну врелину, сами на паркингу, окружени комерцијалним центром духова. Прилазимо Декатлону. Дува врео ветар. Гледам свет пустог врелог асфалта кроз стиснуте очи, к'о Клинт Иствуд и мислим, само треба однекуд на крену гитаре и да запраште колтови…

И у тај мах, нека непритворена врата негде недалеко од нас почињу да лупају под ударима ветра, који истовремено тера чангрљаву спљоштену лименку нама у ноге, звона на црквама у даљини крећу да звоне. Романтика 22/10. Ухватили смо сигнал, нашли оно што нам је требало и збрисали док нас неко заиста не испрангија.

Пут се после Мурсије удаљава од мора и креће западно, постепено се пењући на брегове Сјера Неваде. Очекивао сам да ће то проћи висински јефтино, међутим, сити смо се навозили на висинама добрано изнад 1000 метара; пут са северне стране се не спушта у Гранаду толико колико вриштећи пада. Време се покварило, облаци и ромињање се претворило у грозну кишу а у самој Гранади, за коју нам рекоше да не памте кад је имала толико кише као ове године, киша је била таква да је више личила на маглу. Ипак, срећно смо стигли на одредиште. Велика авантура може да почне.

И да ли је то све што се тиче пута? Не. За сада највеће изненађење које су нам пружили шпански пејзажи чекало нас је на висоравнима северне стране Сјера Неваде. 

Та по свим одликама полупустињска висораван била је на много места прекривена младом, нежнозеленом пролећном травом и многобројним воћњацима, који су почињали да цветају или већ били у пуном цвату; контраст који су нежни бледоружичасти цветови на крошњама и млада трава под њима правили са земљом и каменом у свим нијансама смеђе и цигла-црвене није нешто што се може видети у нашим крајевима и представља изненађујући одмор за очи и душу. Остаје ми само да се надам да највеће изненађење није испуцано још тог, полупрвог дана...