Пут тамо, дан први

16. 3. 2018.
Корецола

Почетак пута ни у ком случају није одговарао сразмери авантуре у коју смо се отискивали. Уморни од бескрајног паковања и довођења ствари које остају у ред - што се отегло на који минут пред покрет - кренули смо на пут издувани и без трунке ентузијазма. Од хоризонта до хоризонта сиво небо из којег је сипила киша само је доприносило атмосфери одласка на сахрану, а не у луд провод.

Нема ужаснијег пута у нашим крајевима од аутопута Београд-Загреб. Вучеш се по даска равном дну Панонског мора, аутопутем који је у суштини прав као стрела, окружен си голим мартовским пољима и полупотопљеним ораницама. Језа.

Мало се разданило, метеоролошки и метафизички, тек у Загребу, где смо направили нешто јаче од сат паузе са колегиницама из фирме. Духовно освежени и физиолошки тек окрзнути шољицом крајње неефикасног еспреса, кренули смо пут Словеније. Како рече Гога: Ево, то је само пет километара одавде, али ти се одједном обреш у једној зеленој земљи пуној цвећа, где су живице подрезане и све је на месту. А онда се вратиш овде и видиш... Па, видиш исто што и код нас.

 Сунце је у Словенији, за разлику од Србије и Хрватске, већ добрано изашло (без игре речи, хаха) иза облака и небо је било живописно колико и предели – за разлику од Немачке и, делимично, Аустрије, Словенија није потпуно озидала аутопутеве зеленим баријерама и зидовима, тако да се добар део зеље кроз коју путујемо и види. У Словенији стајемо трипут, одмах после границе за вињету, и двапут да сипамо гориво (до чепа), јер је у Италији мноооого скупље и кроз њу пролазимо без досипања.

Негде на пола Словеније ме је савладао умор; предао сам команде у руке сувозача и загрлио јастук. Довољно полусна да оживим. Одвајање на Удине, 130 на сат по горедолирајућем леводесно аутопуту, размишљање о томе колико би се наши возачи крљали по онаквом путу.

И... Италија, Венето. Гужва на оном делу пута који прескаче неке мочваре задовољавајуће мала, возимо пристојном брзином. Зевам кроз прозор у куће, покушавајући да из архитектуре прочитам карактер народа који овде живи.

Прво што пада у очи, логично јер их има највише, су обрадиве површине. Има их некако превише, недостаје ми оно нашки, да мало-мало па наиђе неки забран, врзина, угар. Овде је све утерано у ред по ИСО-ЕУ стандардима (мочварно земљиште да не рачунамо) и све, много упадљивије него код нас, носи етикету „нечије, торњај се“.  Помисао на шетњу кроз поља више одбија него што привлачи.

Куће. Одјеци Римског царства, помешани с ренесансом, уз спорадичан уплив модерног, углавном у модерним,плански зиданим насељима по нацрту школованих.

Откуд сад Римско царство? Просто. Insulae. Огроман број кућа корене вуче из инсула, са својим необичним „бајадера положена на ужу страну на коју је додат кров на две воде“ пропорцијама, толико мале ширине да се може помислити само да ту ходника нема, него се иде директно из собе у собу - тим смешније јер су све куће на спрат.

Старе куће на спрат на јадранском приморју представљају далеки одјек те архитектуре, али онако камене и стамене су много примереније простору на којем су од ових смешних узаних квадара који изничу право из земље, по најсветлијој традицији оних српских сељачких кућа којима плуг при орању увек мало оструже бар задњи зид. Многе од инсула су старе, прастаре - тешко је проценити, али лако је помислити да им је просек 150 година. Новија градња на ту необичну основу насилно дода неке елементе који ствар само учине гротескнијом.

Међу инсулама су раштркане виле рустике, хацијенде, или комбинација та два. Господске куће су подигнуте на насипу, пола метра-метар изнад вечито глибавог тла, да се зна.

Кад помислим, да ли бих икад могао ту да живим... не. Не без велике муке.

Најсветлија тачка у целом овом Венету је наша срдачна и љубазна домаћица Кристина (додаћу њен профил у спољне линкове кад стигнем) и њена кућа, чиста, реновирана, али задивљујуће очуваног рустичног духа (да ли је тако и у оним споља наказним инсулама?), понајвише захваљујући масивном намештају из ше'сет-неке (новији примерци) и генијалној спаваћој соби, за коју је могуће помислити да није пренета овамо право из 1927 само због оно мало електрике около. Могу само да кажем да ћу у сласт наредних неколико сати провести у оном кревету.

ПС слике гепека ипак остају за следећи пост. Жао ми је што нисам сликао и лица колегиница које су вирнуле у исти.