Киша, снег и летње гуме

 17. 3. 2018.

Бриансон

Приводимо крају последњи дан пута у првој етапи. Сместили смо се у хотел, касније ћемо се наћи с водичем да узмемо ски пасове и чујемо шта има, па на спавање (или на наставак писања блога). Сутра ће бити напоран дан.

Остао сам дужан коју сличицу из Венета - ево како је изгледало у нашем комшилуку. Типичне куће су још уже. 

О виђеном на путу кроз Италију не вреди писати више од неколико редова. Цео боговетни дан је падала киша, која је видљивост често смањивала на мање од километар. Сви они пејзажи, брдашца са вилама и дворцима и романтична сеоца – остали су негде у магли. 

Е, да - на слици киша пада поприлично. Видите ли да праши за аутомобилима? Не? Зашто? Зато што се зна да ту много и често пада киша па су направили зрнаст и порозан асфалт. Код нас би то лежало, к'о што сви знамо...

Тек пред почетак алпа, облаци су се мало подигли, као да су их планинчине подупрле, па смо могли да видимо куда то возимо и кроз шта пролазимо. Негде при самом почетку видело се неколико вила, стратешки постављених на најлепши брежуљак, које су говориле о пореклу, новцу, или оба. Остало се, до Алпа, свело на бескрајне низове поља и индустријских зона и ментално повезивање тих ружних, сивих бетонских громада и оних вила у забрђу. Што смо више одмицали од мора и улазили у континент, то се доминантан утицај инсула више губио, уступајући место решењима бољег односа површине и запремине – на крају, по планинама, да цркве нису очигледно католичке, могле би куће да се побркају са нашим. Док не почну кровови од шкриљчаних плоча.

Алпи, као што рекох, су погурали облаке нагоре, па су клисуре и долине кроз које смо возили и биле видљиве. Живописна села, са крајевима затиснутим по таквим гудурама и литицама да би и нека босанска села за њих била питомине. Руине старих утврђења, већих и мањих – овде је лако веровати у приче о духовима. 

На крају, небо се поново затвара, почиње снег, а оно што нас окружује најлакше могу да опишем – ко зна, зна – као Скајрим. Верно пренето, из стварности у игру, нема шта.

Снег је све живахније падао што смо се примицали француској граници. Силазак са регионалног пута, провлачење кроз неко село, успон уским и лошим путем (али беспрекорно очишћеним), поред неког скијалишта… и… нема даље. Пут завејан наносом од 3 метра.

?!?

Кратком анализом утврђујемо да је навигација забрљала за све паре – иабрала је дужи пут, смакла нас са главног пут и послала на некакав летњи превој који је у бољем случају проходан теренским возилом. Окрећи назад, враћај се 30 км. Сад на превој, па Француска и Бриансон.

Снег пада у крпама; пут чишћен, али не скоро. Угаженост снега гумама је све лошија и лошија, и, у једном трену, летње гуме прошлајфују. 

Срећом, путари знају за јадац – на том делу где почиње проблем је велики паркинг, очигледно предвиђен за стављање ланаца.

Моје вежбање од пре неки дан се показало као пун погодак. Наравно, све је било теже, спорије и мрскије по вејавици него на паркингу код куће, али и даље сам крунисан за краља стављања ланаца и одржао сам неколико краћих „ово иде овде, па сад овуда – ево гледајте мене шта радим“ курсева.

Док смо стављали ланце, на путу иза и поред нас се наређала читава колона летњегумаша у невољи. Постављених ланаца, искористио сам чеони положај и рупу у колони и клиснуо напред.

Условно речено нажалост, испоставило се да су ланци били потребно само у неких петстотинак метара и то само због летњих гума – зимске по оној бљузги од два прста не би ни трепнуле.

Онда у тунел, па у други тунел, па у трећи. Немам појма шта је напољу, сметови или чисто. А возити ланце по голом асфалту – ух. 30 на сат, једва. За то време, обишла су ме четири возила – листом 4х4 са зимским гумама. Колеге са летњим су се гушиле с ланцима негде испод и иза.

Са француске стране превоја, пут довољно очишћен. Скидам ланце (о, среће), али морам опрезно да возим, и даље је љигаво, а пут је сав у кривинама и низбрдици. Морам да приметим, Французи су грозно нетолерантни возачи – у Италији, која је на злу гласу по камиказама, је једино могло да се деси да неко на тесно пресече раскршће испред тебе, али Французи… као да сви до једног возе Аудије. Уђе ти у гепек и само што те не погура. Јебо сам им 300 ретардираних мајки, како ником не пада на памет да има што возим како возим… Како било, скотрљали смо се, коначно, некако, у Бриансон и затекли заиста велико место. О томе шта нас је чекало, у наставку.