23 март 2018

Самопослужна храна у Француској – завршна промисао


После неколико дана искуства и уз крај боравка на видику, време је да заокружим сагу о исхрани у Француској.

Пробао сам шкембиће. Одлични су, могу да постиде… па, хм. Стоји оно што сам претпоставио – као и све друго што смо пробали, нису (пре)слани и (пре)масни, у суштини, све им је врло благо зачињено, а со и маст у свему држе на минимуму. Кад се изузму ти „недостаци“, шкембићи су одлични и могу без проблема да парирају оном што се добија у 80% ресторана, а уз уплив зачина у домаћој радиности могу се остварити врхунски резултати и постидети сви редом.

Што се тиче осталог… били смо и у две велике продавнице (Керфур у којем смо прво били је реда величине просечног насељског Максија) и… Старији ће се вероватно сетити оног времена кад су први пут из СФРЈ (или после санкција) изашли у иностранство и ушли у вееелику самопослугу. Мајко мила, какав шок за систем. Оно чега тамо има ми не можемо ни да замислимо. Хајд' само да поменем и да је могуће купити егзотику као што су крвавице, (сиров) мозак или говеђи језик; о избору и разноврсности мање неуобичајених ствари да и не причамо. Ајде, нека нешто и замеримо – ужелећете се и јогурта. Најближи је creme fraische, нешто између кварка и павлаке.

Оно што је подбацило није храна,него пиће. Пива су им очајног укуса и водена, чак и скупља, а чувена француска вина су у истој причи као наша, бар кад је реч о продавницама: док се добро не искеширате, добијате смеће са можда мало мање хемије него код нас,

Закључимо причу констатацијом да је француска кухиња оно што би била наша, да смо много богатији и да више бринемо о здрављу.

Нема коментара:

Постави коментар