23 март 2018

Мини скије на тесту


Стари другар, Раша Бајкони, с мераком ми је увалио мини скије кад је чуо где идемо, уз коментар да су лудо забавне. Чуо сам за мини скије прилично недавно, не знам колика су новотарија (у Бугарској прошле године нисам видео ниједне, или се бар не сећам), а и овде нисам видео више од 10 људи на њима. Коментари по интернету су углавном „ко вози пи***“, а мало дубљи коментари су да мнооого праштају грешке, али да нису за брзину.
Данас, претпоследњи дан скијања, решим да их коначно пробам – рачунам, ако ми се много допадну, возим их два дана а ако ме разочарају, не кварим последњи дан.

Хајдемо закључак на почетку, па кога занимају детаљи, нек' чита даље.
Јесу ли забавне? Јесу! Али – има превише тих „али“ да би биле и заразне. Свако би требало да их проба, неко ће се вероватно навући на оно што нуде.



Праштају ли грешке?

Да. До те мере да сам кренуо намерно да грешим у контролисаним условима да видим шта ће се десити. Срећно искулирају грешку и наставе по пројектованој путањи. Иза себе остављају вероватно најлепши карвинг траг на скијалишту. Бонус: захваљујући дужини од две и по панцерице бруто, полупречник окрета им је петопарац.


Има ли нешто што не праштају?

Има. Непријатељи су им све врсте тврдих подлога (укључујући и јутарње, утабане стазе!) а по леду и полеђеној стази се у бољем случају можете надати полуконтролисаном проклизавању. СМРТНИ НЕПРИЈАТЕЉ су им све оно што обичне скије тера на јако савијање или скок. Поготово скок. Имао сам једну изузетно непријатну ситуацију, конвексну падину са сакривеном серијом узаних „лежећих полицајаца“ на узаној црној стази која гребеном води ка највећој и најдужој званичној фрирајд стази на скијалишту, с обе стране провалија. Први полицајац ме је послао у ваздух, остали су ме дочекивали на волеј. Оно што би обичне скије мало протресло са овим је значило убрзавање без икаквог трага контроле. Сва срећа, прошло је без последица, стаза је права. Да је требало негде нагло скренути или укочити…

Шта највише воле?

Јутарње, тек разгажене стазе (као што рекох, свеже, тврде стазе им нису другари), са прст распршеног снега по компактној подлози.

Шта мање воле?

На неутабаним хупсерима нагло губе брзину. Уопште, мек снег им је смрт, осим у једној прилици. Такође, не воле оптерећење на предњем делу. Колико год звучало погрешно, пребаците већи део тежине на репове. Идеалан положај на стрминама: седим на столици.

За шта су најбоље?

Јаче плаве и умерене црвене стазе, по којима се може возити у дивним, широким круговима.

Неки кец у рукаву?


























Да. Не постоји боља ствар за freeride кроз шуму низ застрашујући стрмопизд ако нисте мајстор те дисциплине. Додуше, потребни су вам квадрицепси од челика и муда од бетона. Како се то вози? Тежину потпуно пребаците на пете (скије стоје практично водоравно, глисирате низ падину) и возите велеслалом, мењате правац уским и дугим круговима. Они који виде траг који сам оставио таквом вожњом на оном месту вероватно ће и унуцима причати легенде о господару фрирајда који је једном прошао кроз Сер Шеваље. И кроз добро утабане хупсере лепо иду – ако негде помоћу ових скија можете да уклањате своје грешке, то је овде.

А она силна „али“?

Најпре, немају златну средину, спектар стаза и услова на истим који им одлично лежи је сразмерно мали. Фине су на мало подрљаним стазама средњег нагиба, на осталима су превише досадне (зелене, лаке плаве) или ограничено употребљиве (црне). Ограничења мале дужине и кратке ивице су јасно видљива чим казаљка крене у горње жуто – на већој брзини су суви ужас, задржавају почетни вектор, а покушај контроле смера или снажног кочења форсирањем рубова даје такве вибрације да су описани добермани спрам њих нешто у рангу незадовољног штенета. При вожњи на клизним плочама при нижим и умереним брзинама изразито склоне непријатном осциловању лево-десно. При спусту изразито склоне игнорисању команди скијаша по питању промене правца ненасилним методама.
Оно што мени највише смета (апсолутно лични став, говори о мени више него о скијама) је то силно праштање грешака, односно, „урођен“ начин кретања који се не обазире много на оно што радите, било то добро или лоше. Радије ћу живети са својим грешкама и цимати се да их исправим него весело возити дивно урезане кругове док иза мене остаје снег том силином избачен испод скија (?! Камо га карвинг?) да са стране изгледа као да иде једна од оних комбајн-грталица. Забавне? Да, али у превише уским околностима.

Нема коментара:

Постави коментар