Парадајз туристи и ужаси капитализма

18. 3. 2018.

Керфур

Вечите парадајз-туристе, у које је, нажалост, наш народ трајно преквалификован, увек занима колико је страшно ухватити се за џеп у том иностранству. Нас, који ћемо у дотичном да седимо далеко дуже од сваке туристичке комбинације, поготово занима колико ће да изађе поторшачка корпа. О Француској се ту увек чује све најгоре, ау скупо, баш је скупо.

Сходно таквим абровима и поучени вишегодишњим камперским искуством, понели смо богату комору, уз извесну дозу жаљења што није могло да се понесе још.

На неком форуму о скијању, пре коју годину, једна женска је писала о сумануто високим, неиздрживим ценама свега у Француској и томе како је најпаметније накуповати се свега у Италији, укључујући и тоалет-папир (!?) – они су се први пут опекли, али сад знају. С друге стране, наш водич, Поп од Ски манијака, је рекао да има тупаво скупих ствари, али да су цене углавном пристојне „за доручак“, док се за „тежи оброк“ најбоље снаћи материјалом понетим од куће. У пракси, то значи да ћете аутобус који вози скијаше у иностранство пре познати по мирису сарме него по скијама.

Мени није падало на памет да носим ТП (осим оне једне ролне за одмах) а одсуство пртљажног простора нам је загарантовало да ћемо морати да купујемо бар млеко. Од коморе смо понели знатну количину домаће суветине и неколико тегли домаћих ствари којих на западу нема, типа ајвар. За све остало смо били упућени на продавницу.

Две посете Керфуру (Лидл и Алди ћубре, Керфур нормална продавница) касније, могу да констатујем следеће:

Дивно је живети у земљи као што је Србија, јер ћете се пријатно изненадити тиме колико је јефтино живети напољу.

Тачке спотицања су практично исте као и у Грчкој (лепо ми је да с њом правим поређење јер Грчку нема ко није бар једном закачио) – месо је скупо (и нема га по супермаркетима, јави се локалном месару), јаја су (пре)скупа, месне прерађевине су квалитетне (није пристојно ни поредити их са нашима) али болно скупе, поврће треба пробрати да би се прошло повољно или јефтиније него код нас. Опаску о поврћу треба узети уз ограду да сам гледао цене у градићу усред Алпа у марту месецу. Треба га довући ту где је…

Хајдемо најпре о поврћу. Оно се јавља у три варијанте: свеже, замрзнуто и конзервирано.

На конзервирано још нисам обраћао превише пажње (док не поједемо ајвар), регистровао сам да су конзерве махунарки знатно јефтиније него код нас. Лепо. Замрзнуто поврће? Избор солидан, цене као код нас или нешто ниже. Свеже поврће је оно где треба тактизирати – јефтине су симплекс-пластеник варијанте, као што су зелене салате и матовилац (Valeriana locusta – за ово чиста штета што се код нас није запатило), празилук није скуп, пред црним луковима сам се смејао – онај издужени кошта тек колико да се зна да си у европској продавници а не на сеоској пијаци, док погачар кошта као да га од злата праве (морам да сликам).

Стандардни ужас за нашег човека је свето тројство, парадајз-паприка-краставац. Овде треба рећи просечном балканцу да је наше полуострво богомдано за узгој ових култура, док је у остатку Европе (ограђујем се до даљњег за парадајз у Шпанији, чуо сам свашта лепо о њему) то, ма колико се улагало у производњу и угађање услова, само бљутава зелена маса која издалека изгледом подсећа на оно што у августу баба насече у шопску. Дакле, ако једем зелену масу, дај ми зелену салату, мани ме фејк паприка. Тужна европска стварност, ал' они паприку немају, live with it.

Млеко је доброг квалитета (смем да кажем да је исто или боље од већине наших) и прилично је јефтино, често знатно испод евра за литар.

Теста су будзашто.

Готова јела, углавном у конзервама. Цене се крећу, зависно од степена перверзије, од 2-5 евра, и од тога се, судећи по габаритима, може добро најести. Рећи ћу само једно. ШКЕМБИЋИ У КОНЗЕРВИ. Нисам још пробао, али пишем чим пробам.

Супе у кеси и чорбе у тетрапаку. Вероватно ће се надовезати и на конзерве, кад пробам. Почнимо од дигресије. Сви знамо да Французи мање пате од срчаних болести и да је то јер редовно пију вино. Само да додам, и јер би пола наших за њихова јела рекла да су бљутава (немасна и неслана). Дакле, супе из кесе су одличне (удавио сам се у крем чорби са вргањима – иначе, да се зна, ја сам од оних што иду по шуми и беру печурке, ако кажем да је добро, стварно је то то), чорбе из тетрапака су интересантна новина: за прилично мало пара се добије комплет чорба од којекаквог поврћа, без конзерванаса, појачивача укуса и хемијских муња, подгрејеш и то је то. Сасвим пристојно, мада за мој укус претерују са целером.

Да не пишем сад о свему што сам видео и/или пробао: јесте, Европа је то, све им је доброг квалитета, ништа нисам пробао да сам закукао како је сама соја, сама маст, или да је препуно хемије. Наше тржиште је септичка јама, јер смо кретени и трпимо све. Овде је неки мало другачији филм и ђубре се не пласира, или иде по толико багателној цени да се зна да је ђубре. Нема изненађења.

Шта, дакле, препоручити просечном парадајз-балканцу који ће провести недељу-две у Француској? (Па и Италији, слична је ситуација). Понеси сировог меса од куће. Накупуј колико меса мислиш да ти треба током боравка, за остало слободно иди у продавницу. А без јаја, парадајза и паприке издржи до куће.