И причи је крај...

Скоро.

Број дана до одласка (или повратка) постао је једноцифрен. Извући ћемо још један продужени викенд и настојаћемо да украдемо шта можемо од радне недеље. Видећемо на шта ће то да личи – крај нашег одличног дана обично значи долажење кући у полуживом стању, са 14 различитих врста прашине на обући и 6 премаза зноја на одећи, огреботине од трња пожељне али не и неопходне. То није баш најпаметније пред дуг и сам по себи напоран пут, па ћемо се, вероватно, концентрисати на нешто мирније.

Атмосфера одласка, је, међутим, много израженија због друге ствари. Кад оду гости, растура се читаво позориште. Наше младе домаћице завршавају факултет и свако одлази на своју страну; пола породице (старији део екипе) се већ растурио на четири стране, трбухом за крухом. Гранада, кажу нам, нуди мало прилика за запослење а плате су прилично ниске у односу на друге делове Шпаније. Кућа у којој су се свакако рентира, нема ничега што их овде укорењава.

Дакле, откад смо дошли, кућом влада та атмосфера краја детињства. Распродају се све непотребне ствари (гомила), потребне ствари се сортирају, слажу и пакују, ћућори се о финесама краткорочних планова после растура дружине – како су дани одмицали, тако је осећај још мало па готовог постајао јачи.

Данас сам отворио календар и схватио да је после викенда то то... док се спакујемо и окренемо око себе и скокнемо још да видимо... оде. 

Како је било? Да кажем, пролетело је брзо, као сан? Брзо свакако; сан сигурно није био – превише је ту било радних сати да би се назвало сном. Много је дана прошло у најбољој фриленсерској традицији: кафа, тастатура и 14 сати рада. 

 Колико времена је изгубљено улудо? Мало колико је било могуће. Ни Гранаду нисмо истражили до краја, мада је ово субјективно. Кажу нам домаћице да смо били на толико места за које оне нису ни знале... а мени стално нешто остаје неухватљиво, пропуштено, иако одавно не користим навигацију да се вратим кући а сва места туристички занимљива за видети већ посматрам онако, успут. Можда бих се осетио више као домаћи да нема тих кофера и ранчева, неуредно послаганих по ћошковима? Ко зна.

Како било. Данас сам отворио одговарајуће сајтове, резервисао смештај, дефинисао датум који је дуго, дуго лебдео у оној „мислићемо за који дан“ измаглици. На хоризонту се појавила капија коју треба проћи, а на лицу које је на другом крају собе пословало и правило се да не примећује шта радим су се појавиле сузе.

Није могла да их објасни. Жао што идемо, што је ипак готово? И да и не – муче и њу ове дилеме, и друге.

Покушао сам мало да ублажим ствар.  Јесте, иде се, као што смо увек и знали. Овом путовању, које спада у веће животне авантуре и завређује  да се о њему прича и прича, је дошао крај. Почело је идејом и завршиће се негде у успоменама,

А путовањима? Да ли је њима дошао крај? Зар нећемо, кад се поново довучемо кући и одморимо кости, да натенане, негде у неистраженим пространствима малог мозга, планирамо следећу авантуру и ткамо јој будућност од снова и успомена?

These are the continuing voyages, бич.
Замор материјала је чисто психолошка категорија.

Сад идем; морам да се спакујем за сутрашње путовање.
Идемо даље од запада на запад.

А после тога?
После ћемо ваљда корисно провести још који дан.
Можда и довршим блог пре повратка у Србију?

А после? Видећемо.

Само да не пада киша без најаве.